Izvor: Politika, 19.Maj.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mogao bih da napišem knjigu o Srbima
Predsednik Košarkaškog saveza Italije, član obe kuće slavnih (američke i svetske), govori o svojim uspomenama na doba kad je učio od Srba i kad se „tukao s njima”. – „Uvek sam zadivljen kad vidim Partizan, uživam dok ga gledam i voleo bih da tako nešto imamo u Italiji”.
Pariz, maja – Predsednik Košarkaškog saveza Italije Dino Menegin (60) po svim merilima je više od legende, počev od jedinstvene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbirke trofeja, do toga da je igrao profesionalno košarku bezmalo tri decenije., od svoje 16. do 44. godine. Razgovor sa srpskim novinarom u Parizu, posle fajnal-fora Evrolige, za njega je bila prilika da se priseti nekih svojih nezaboravnih bitaka s našim košarkašima. Bitaka – u pravom smislu te reči…
Dok je prolazio kraj nas i Dejana Bodiroge, podigao je visoko ruku u znak pozdrava i dobacio na srpskom: „Majstore”! Ovaj mu je uzvratio istom merom: „Majstore”! „Tako se pozdravljamo još dok smo bili saigrači u Stefanelu, pre 20 godina”, rekao nam je Bodiroga koji je uz „deda Dina” (tada 42 godine) igrao u klubu iz Trsta, kao najmlađi stranac svih vremena u Prvenstvu Italije.
Pored toga što je bio sjajan košarkaš, Menegin je poznat i po jedinstvenom stavu prema košarci: „Nema krvi – nema faula”! Ipak, poštovanje s kojim on priča o našoj košarci, čak i o nezaboravnim kavgama (pa i tučama) u Moskvi 1980. (kad je faulirao Kićanovića u finalu Olimpijskih igara, pa je i njegovu zlatnu medalju na postolju primio Slavnić) i Limožu 1983. (Bonamiko krvnički udario Kićanovića, pa su se umešali i ostali igrači) svedoči o tome da se iza ove naizgled opasne gromade od čoveka krije veliki džentlmen čiji je igrački uspon počeo s trenerom Aleksandrom Nikolićem, a karijera se završila uz Dejana Bodirogu (Stefanel 1991-93) i Aleksandra Đorđevića (poslednja sezona, u milanskoj Olimpiji 1993/94).
Razgovor s njim započeli smo od fajnal-fora i Partiza, koji je uprkos porazima u Parizu doživeo ovacije…
– Sve utakmice, osim finala Barselona – Olimpijakos, bile su kao triler, napete do kraja. Igrao sam mnogo finala i malo je lepih, ali u svakom ima mnogo energije, trčanja, skakanja, vatre... Partizan je fantastičan. Rekao sam još prošlog leta, na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, da nema šale ni s Partizanom ni sa srpskom košarkom koja se vraća u svetski vrh. Rekao sam tada: vodite računa o novoj generaciji srpske košarke. Partizan je stigao među četiri najbolja tima sa znatno manje para od svojih rivala, ali u njegov uspeh je uloženo neuporedivo više rada, tu je očigledan jak timski duh i pečat sjajnog trenera. Ponoviću ono što sam već rekao u Poljskoj – Partizan za mene nije iznenađenje.
Na Vašu karijeru su znatno uticali Srbi. Šta kažete o tome?
Mogao bih da napišem knjigu o Srbima. Bili smo u ratu na terenu, ali prijatelji van njega. Imao sam sreću da upoznam mnoge jugoslovenske igrače i da igram protiv mnogih od njih, protiv Ćosića i Koraća kao vrlo mlad, a kasnije protiv Kićanovića, Dalipagića, Slavnića… Ono što sam uočio, a što je karakteristično za sve generacije vaše košarke, jeste to da su svi ti igrači imali veliko srce i konkretan cilj – da budu šampioni, i nisu se nikoga bojali, ma ko stajao s druge strane, a sve su poštovali.
Šta ste naučili od trenera Aleksandra Nikolića (obojica su članovi i američke i svetske kuće slavnih – prim. aut) koji Vas je trenirao u Injisu (Vareze) i s kojim ste tri puta bili prvak Evrope?
– Aca Nikolić je bio veliki trener, jedan od najvećih svih vremena. Naučio me je šta to znači biti profesionalac u košarci i da ne gubim vreme. Na treninzima i utakmicama zahtevao je od nas da se ponašamo kao radnici u fabrikama, ozbiljno, bez osmeha, a posle toga kako ko hoće.
Mora, ipak, da postoji neka anegdota iz tog doba?
– Bilo ih je puno, ali daleko od terena. Sećam se, recimo, jedne s našeg gostovanja u Moskvi, sedamdesetih godina. Kad smo doputovali, mi igrači smo u jedan dres stavili „Plejboj”, što je šokiralo policajca koji nas je pretresao. Trebalo je samo da vidite njegovo lice…
Moramo da Vas pitamo o onim kavgama s našom reprezentacijom?
– To je bio sastavni deo igre. Bože moj, niko ne voli da gubi. Normalno, posle takvih scena svi smo žalili zbog toga, ali uvek je među nama postojalo veliko poštovanje i uglavnom dobar odnos. I sam sam više puta dobio šaku u lice, jednom sam čak bio kolateralna šteta, na gostovanju na jednom američkom univerzitetu. Moj saigrač Zanata se rvao s Mekginisom koji se okrenuo i nokautirao me, ni krivog ni dužnog. Dogodine Mekginis je nastavio karijeru u Italiji i kad smo se sreli zbijali smo šale oko tog nokauta.
Malo pre ste imali neobičan pozdrav, na srpskom, s Bodirogom. Očigledno je da ste prijatelji?
– Dejan je jadan od mojih junaka. Došao je u Italiju kao najmlađi stranac u našoj ligi, na poziv trenera Bogdana Tanjevića. Tanjević je imao petlju da ga gurne u vatru, a sećam se da su mnogi govorili da je lud što to radi. Međutim, on je vrlo dobro znao šta radi i Dejan mu je to vratio, na našu sreću. Dejan je trenirao dan i noć. Kad smo dolazili na trening, on je već vežbao, kad smo odlazili, on je nastavljao. Posle njega najpredaniji su bili Fućka i De Pol. Znam da je to pomalo smetalo domaru hale jer zbog njih po nekad nije mogao da ide na spavanje. Dejan je bio plejmejker s 204 cm, što je tada bila retkost. Zapravo, mogao je sve da igra. Jednako poštujem i Sašu Đorđevića koji je veliki i igrač i čovek.
Da li se jasno sećate one noći kad je Bodiroga postigao 51 poen protiv Panasonika (90:89) i rešio meč u poslednjim sekundama?
– Sećam se vrlo dobro te utakmice, bilo je to na njegov 19. rođendan (2. marta 1992 – prim. aut). Hranili smo ga loptama do samog kraja, a on ih je dotukao.
Zašto ste dodavali loptu jednom klincu iz Srbije?
– Zato što se videlo da on to može. Tako je lako prodirao, pogađao i spolja i iznutra, a posebno mi je bilo fascinantno to što je posle tako jednog napornog meča izgledao sveže, kao da može da odigra još pet takvih utakmica bez predaha.
Vodili ste i neke nezaboravne bitke s Partizanom?
– Uvek kad vidim Partizan, uvek sam zadivljen. Uživam dok ga gledam i voleo bih da tako nešto imamo u Italiji. Vaši timovi, mislim tu i na reprezentaciju, uvek su imali sve – talenat, improvizaciju, odličnu taktiku, dobre šutere… I kad sam gubio s 20 poena od njih, uvek sam ih voleo i poštovao, jer sam znao da gubim od najboljih. Što se tiče mojih susreta s Partizanom, nikada neću zaboraviti kad sam s Trejserom gostovao u „Hali sportova”, poslednje sezone pre no što je Divac otišao u NBA. Kad sam zbog petog prekršaja otišao na klupu, Divac, tada vrlo mlad igrač, došao je do naše klupe da bi se rukovao sa mnom. To je gest velikog igrača i čoveka.
Uz srdačno rukovanje na kraju, poželeli smo jedan drugom da naša i italijanska košarka opet budu zajedno na pobedničkom postolju.
----------------------------------------
DINO MENEGIN
Rođen: 18.01.1950.
Visina: 204 cm
Karijera: 1966-1994
Klubovi: Vareze (1966-81), Milano (1981-90, 93/94), Trst (1990-93)
Liga Italije: 12
Kup Italije: 6
Kup šampiona (danas Evroliga): 7
Kup kupova: 2
Kup „Koraća”: 1
Interkontinentalni kup: 4
Reprezentacija
• drugi svih vremena po broju mečeva i poena (271 m – 2.947 p)
Evropsko prvenstvo: zlato 1983, bronze 1971, 1975
Olimpijske igre: srebro 1980
Domaće prvenstvo
• igrač s najviše sezona (28)
• drugi svih vremena po broju mečeva (836)
• drugi svih vremena po broju skokova u odbrani (2.801)
NBA
• jedan od prvih „draftovanih” stranaca (Atlanta, 1970)
Aleksandar Miletić
[objavljeno: 20.0.25010.]
