Izvor: Politika, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Splav na Drini
Ko zna zašto ili kako, tek jednog dana u leto 1963. vlada Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine je došla na ideju da organizuje splavarenje kako bi strancima pokazala lepote čuvene Drine.
Prvo je Republički komitet za informacije počeo da obleće strane novinare u Beogradu, kojih je bilo više od dvadeset. Jedini sam ja prihvatio. Onda su se okrenuli diplomatskom koru, koji je bio znatno brojniji. Samo je ambasador Venecuele prihvatio. Na kraju su pošli jugoslovenski novinari, nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ih je pokazalo interesovanje, a sa još nekoliko supruga bila je to splavarska ekipa od nas dvanaest.
Ova šarolika skupina spustila se jednog vrelog avgustovskog jutra do Šćepan Polja, gde se Tara i Piva sastaju i čine Drinu. Na desnoj obali je bio privezan splav, napravljen od 14 dugih debelih borovih balvana. Na sredini se nalazila široka platforma od dasaka sa nekoliko niskih stolica. Malo dalje se već okretalo prase na ražnju iznad kotla sa ugljem. Flaše vina i piva stajale su u šupljinama između balvana hladeći se u vodi čija je temperatura bila 16 stepeni. To nije bio Nil, ali Bosna nas je tretirala kao faraone.
Na pramcu i krmi su na grubo istesanim stubićima bila pričvršćena šest metara dugačka vesla. Na krmi je kormilario Ahmed Osmanspahić, visok i vitak, sa izbledelom plavom beretkom i bos. Čim smo se smestili na platformi, otisnuo se i brza struja nas je ponela nizvodno brzinom od nekih osam kilometara na sat. Na Ahmedov nagovor skinuo sam se, skočio u vodu zelenu kao žad i malo plivao. Venecuelanski ambasador je mirno sedeo sa slamnatim šeširom na glavi i slušao mali radio.
Tutnjali smo pored prelepih stena i tamnih šuma strme doline, tu i tamo pored neke seoske kolibe pokrivene crepom. Jedini grad koji se sećam da smo prošli bila je Foča, mada mi je Ahmed sigurno pokazao svoju rodnu Ustikolinu. Zaustavili smo se kad je nekoliko žena tražilo da stanemo kako bi mogle da se malo osame i olakšaju. Ahmed nas je priveo uz desnu obalu, baš pored guste šume. Tišinu koju je remetio samo huk reke prekinula je prodorna vriska. Žene su izašle raspasane. "Medved! Medved!", vikala je jedna, grabeći prema splavu. Odjednom se pojavila jedna životinja, ali ne medved, nego braon krava. Splavom se prolomio grohotan smeh, praćen povicima muževa. "Medved s rogovima!", viknuo je jedan. Zadirkivači su od pobesnelih žena dobili po koju ćušku.
Ahmed nas je odveo do jedne banje odmah ispod Višegrada, gde smo proveli noć, oko 95 kilometara nizvodno od Šćepan Polja. Narednog dana samo videli most Mehmed-paše Sokolovića, čuven po romanu Ive Andrića, divili se njegovim elegantnim lukovima, a onda šetali Višegradom. Išao sam Glavnom ulicom zajedno sa Duškom Trifunovićem. Mladi bosanski pesnik, koji je tada imao 30 godina, bio je u našoj splavarskoj družini. Kada smo prošli pored čistača cipela, pogledao sam u svoje stare cipele koje sam odabrao za ćudi moćne reke. Izgledale su kao da sam gazio kroz poplavu. Duško i ja samo ćaskali dok mi je čovek glancao cipele. Pogledao sam dole i rekao: "Duško, promenio mi je boju cipela iz braon u crvenu".
Duško je zasuo čoveka grdnjama, dok ovaj odjednom nije ustao i viknuo: "Ućuti! Znam šta radim. Kad završim, cipele će mu izgledati bolje nego što izgledaju sada!". Duško je zinuo od iznenađenja. "Rekao mi je da ućutim! Da ućutim!" U tom času smo i krenuli.
Večera je poslužena u bašti jednog restorana pod tendom. Trio sastavljen od harmonike, violine i gitare pratio je debeljuškastu pevačicu koja je, čini mi se, pevala sevdalinku. Padala je kiša. Iznenada se pegava, crvenokosa pevačica sručila na prazno mesto pored mene, obgrlila me debelom, levom rukom oko vrata i počela novu pesmu sa usnama kraj mog levog uveta. Nazalni glas bolno mi je parao bubnu opnu.
"Odakle ste?", pitao sam kada je završila baladu. "Iz Subotice", odgovorila je. Sećanje na ljupku bosansku pevačicu iz Sarajeva, crnih očiju i kose, davno je već bilo izbledelo. Skočio sam sa svog mesta i brzo se pomerio na jedno prazno s druge strane stola. Usledio je niz strogih gestova i gunđavih naredbi našeg domaćina iz Republičkog komiteta. Pevačica je brzo sela pored ambasadora Venecuele, koji je njen stil pevušenja na uvce prihvatio sa toplim osmehom. Veče je, izgleda, bilo spaseno.
Posle večere odvezli smo se autobusom do naše banje. Išli smo u grupi ka svojim sobama kada je ambasador, uprkos šeširu, izgubio svu svoju diplomatsku moć i (na engleskom) viknuo "Liberate me!" Okrenuo sam se i video da mu je vrat bio u "obruču" pevačicine ruke dok mu je šaputala na uvo. Duško Trifunović me je pitao šta to diplomata viče. Srećom ili zbog toga što sam bio indoktriniran partizanskom tradicijom, znao sam reč "osloboditi" i rekao sam mu. On joj je gurnuo pesnicu u lice i gurao sve dok nije popustila "obruč". Ambasador je poput zeca klisnuo u sobu, ali mu je pevačica otela šešir. Republički predstavnik je uzeo šešir, pa ju je zajedno sa svojim pomoćnikom odvukao u autobus. Poslednje što se čulo bili su povici: "Ne vraćam se u Višegrad! Ja sam gost venecuelanskog ambasadora!"
Sledećeg jutra za doručkom domaćin iz Republičkog mi se obratio zvaničnim tonom: "Veoma ste nas razočarali prošle večeri, gospodine Bajnder. Ta žena je bila za Vas!"
Odgovorio sam: "Vi ste mene duboko uvredili. Ovde, u ovoj prelepoj zemlji Bosni, na ovoj neopisivo lepoj zelenoj bosanskoj reci, pored ovog istorijskog bosanskog mosta, vi meni nudite ženu ne iz Bosne nego iz Vojvodine!"
Seo sam na prvi autobus za Valjevo.
[objavljeno: ]
