Izvor: Politika, 05.Jan.2010, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmesi i suze za voljenog patrijarha
Stotine ljudi svaki dan dolaze pred večnu kuću patrijarha Pavla zbog čega je rakovički manastir postao mesto hodočašća
Manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Rakovici, nepuna dva meseca posle sahrane patrijarha srpskog gospodina Pavla, postaje mesto hodočašća. Za jedno pre podne i do stotinak ljudi obiđe patrijarhovu večnu kuću, gde po sopstvenoj volji počiva. Osmesi i suze smenjuju se na njihovim licima, dok govore o ovom velikom duhovniku koga smatraju svecem. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Iako je bio kišovit dan, kažu da im to ne smeta, većina njih redovno dolazi. Uostalom, nije im bilo lako ni da stoje u kilometarskom redu čekajući satima da priđu kovčegu sa telom patrijarha, kada je bilo izloženo u Sabornoj crkvi, pa su ipak izdržali.
Zatičemo Darinku Vlašić i njenu prijateljicu Ljiljanu Đorđević, koje su zajedno došle da obiđu patrijarhov grob. One su i ranije dolazile u rakovički manastir. Ljiljana Đorđević (70) često prolazi sa sinom kolima ovim putem, pa obavezno svrati:
– Uzimam i vodu, bar dvaput mesečno, a leti i po nekoliko puta u mesec dana. Mnogo sveta bude, pogotovo u četiri po podne, kada je molitva. Prvih dana posle sahrane uopšte nije moglo da se uđe u crkvu. Čekala sam, drugog dana od patrijarhove smrti, osam sati u redu da mu se poklonim. Iako sam slabog zdravlja, dijabetičar, vrlo dobro sam to izdržala. Srećna i vesela sam došla kući. Konobar iz obližnjeg restorana, na kraju, dao mi je stolicu da sednem. Ceo dan sam stajala, ali sam uspela da dodirnem patrijarhov sanduk. I to mi je sasvim dovoljno.
Očiju punih suza, o patrijarhu i njegovom delu govori Hercegovac Dragutin Šiniković, izbeglica iz Konjica. On skoro šest godina živi na Novom Beogradu, a prethodno je bio u Zrenjaninu. Šiniković je u društvu Draga Paripovića, rodom iz Sanskog Mosta, koji je takođe prvi put ovde.
– Nisam ranije bio u manastiru, prvi put sam na patrijarhovom grobu – kaže Šiniković utirući krupne kapi koje mu se slivaju niz obraz i dodaje – i moji prijatelji, rodbina, svi su došli da obiđu manastir. Ne samo odavde, već i iz Bosne dolaze, ja ih poznajem. Ovo je već postalo mesto hodočašća, a očekujem da će biti još veće. Mnogo veće, pravo svetilište. Kada bi svi vladari bili kao patrijarh Pavle, mi bismo daleko stigli – dodaje Šiniković.
I Šiniković je osam sati stajao u koloni pred Sabornom crkvom:
– Iako mi je nepunih 74, osećao sam se kao da mi je dvadeset godina. Stigao sam tada do kovčega, a ne bih mogao da prežalim da nisam. Pristupio sam koloni na Trgu Republike i izdržao do Saborne crkve. Velika je šteta što smo izgubili takvog čoveka. Malo je takvih u srpskom narodu: čovek mira, skroman, umeo je da objasni ljudima, svakog je savetovao, a nikom se nije nametao. Dolaziću redovno, koliko mi zdravstveno stanje bude dozvoljavalo. Nije mi teško. I da je negde u Makedoniji, za mene to ne bi bilo predaleko.
Redovan posetilac je Hadži Dragan Janković, koji je bio čtec patrijarha Germana. Kaže da se sestrinstvo manastira mnogo trudi, da je dosta toga urađeno.
– Volim da dolazim, svakodnevno. Dosta naroda pristiže sa svih strana, ovde u prodavnici nije više ostalo patrijarhovih fotografija da se kupe. I ranije je bila velika posećenost. Mnogi su dolazili i bdeli po celu noć o Velikoj Gospojini, a sada je još više ljudi. Manastir Rakovica je poznat i po tome što je sveti vladika Nikolaj ovde zamonašen. Ovde sam svakodnevno i vidim stotine ljudi koji dolaze u manastir. Srpska duša traži sebi leka. Svuda prođosmo, stotine njiva, ali dođosmo da se ovde nahranimo – poručuje Janković.
Sa unukom Simeonom patrijarhovom grobu prilazi Veljko Bogdanović iz Rakovice. I on često, iako ima zdravstvenih problema, posećuje ovo mesto. Trinaestogodišnji Simeon, koga je krstio vladika Amfilohije, svira harmoniku i klavir. Kaže Simeon da je patrijarh srpski narod držao na okupu. Sa svojim dedom skoro svaki dan dolazi u rakovički manastir.
– Patrijarh je bio jedan od najvećih ljudi – napominje skoro jecajući deda Veljko i nastavlja – kako je govorio, svi treba da budemo ljudi. A mnogo smo postali neljudi. Šta nas je to omelo, da li je to NATO bombardovanje ili je zbog nemaštine, ja ne znam. Evo, gledao sam emisiju u kojoj prikazuju studenta koji doručkuje za 26 dinara. A njegova koleginica, iz bogate kuće, potroši na svoje potrebe 200 evra dnevno i vodi psa koji ima dijamantsku ogrlicu. Njihov vršnjak, koji je tri meseca studirao nemački, kaže da živi odlično i da po ceo dan „bleji”. Potresno je to. Mislim da svi treba da se vratimo crkvi i da budemo pravi ljudi, a ne neljudi. Trudim se da svaki dan dolazim. Naš patrijarh je nesebično ulagao sebe za druge, a nije nikad grabio. Danas se sve samo grabi.
Bojan Bilbija
-----------------------------------------------------------
Mir kao pod Ostrogom
Dragana Tomašević, iz Beograda, često svraća u rakovički manastir, bila je na ovom mestu i na dan sahrane patrijarha Pavla.
– Došla sam ranije, pa sam stajala ispred. Bilo je veoma potresno. Nemam reči da opišem koliko je to bio veliki čovek. Dolazim bar jednom nedeljno, zadržim se desetak minuta. Ako je lepše vreme, malo sednem na klupu i ostanem duže. Osećam neki mir na ovom mestu. Vidim da je sada više ljudi, da postaje sveto mesto, podseća me na Ostrog.
[objavljeno: 06/01/2010]
