Izvor: Glas javnosti, 04.Jan.2010, 07:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doček Nove s vukovima!
SINJAJEVINA - Momo Perović, jedan od retkih stalnih, zimskih stanovnika planine Sinjajevine, Novu, 2010. godinu dočekao je uz do sada neviđenu pucnjavu! - Jesam i do ovih godina znao koji fišek da ispalim uoči Nove godine, da se čuje, da u planini još ima živih, ali ove godine pucao sam svu noć, oka skoro da nisam sklopio - ispričao mi je Momo, juče ujutru, mobilnim telefonom iz sred puste planine.
Do prvih komšija, Zekovića, koji kao i on zimuju u planini, na tridesetak kilometara >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << od Žabljaka, Momo ima pun sat hoda i to - kad je kopno, kad napada sneg i kad su smetovi do pojasa, onda i dva - tri sata... Zato retko kud, sve dok ne stigne proleće i ne pukne sneg, i ide.
Nazovem juče ujutru Moma u Sinjajevinu, da njemu i njegovoj gospođi Branki čestitam Novu godinu, Božić, i sve redno... Stari smo poznanici još od pre pet-šest godina, kada sam lutajući planinom, nabasao na njihovu kuću... Znam da su u Sinjajevini, sami, da nigde nikoga živa, kilometrima okolo nema...
- K'o i obično, dočekasmo sami nas dvoje Novu godinu... Puc'o sam svu noć - jedva se čuo Momov glas sa druge strane slušalice, praćen fijukom vetra, blejanjem ovaca, lavežom kerova...
- Od radosti - istog trenutka ispao sam glup...
- Baš od radosti... - začudi se i Momo mom neznanju.
- Navalili vuci na kuću i torove, svu noć morao sam da ih rastjerujem... Sam, Bog zna koliko sam puta pucao i koliko fišeka ispalio... Utrčim malo u kuću da se ugrijem, pogledam televizijski program, u ponoć sam jedva stig'o Branki da čestitam Novu godinu, a onda trk nazad torovima pa udri, pucaj, i tako svu noć, a čujem ih kako gore, iz šume zavijaju, kako škljocaju zubima na mene, kivni što ne mogu nekog jagnjeta da se dokopaju... Malo sam, pred zoru zasp'o, kad je bilo sigurnije, ali, s puškom pod glavom - posle mi je smireno objasnio Momo što je uoči Nove godine, a i sledeće noći, za reprizu dočeka, svu noć pucao oko kuće i torova...
Za Novu godinu, za veliko čudo, na Sinjajevini nije bilo snega ni mraza pa su gorski vuci, a na planini ih ove godine ima kao retko kada, lako mogli da opkole Moma i njegove ovce...
- Jutros je, srećom, napadalo desetak santimetara snega... Da 'oće pasti i metar, bilo bi mi lakše... I vuci se pogospodili, vole i oni više grad no selo, pa kad je težak kijamet, kad su smetovi i kad ima metar snijega, oni mene ostave ne miru, i spuste se dole ka selima, ka gradu pa njima dosađuju - iskreno se Momo nada kijametu.
I svo leto i jesen, Momu i njegovom prvom komšiji Branu Čuroviću, sve dok se nije odeslio iz katuna u selo, vukovi su dosađivali kao retko koje godine do sada...
- Istina, pet - šest ih je poginulo, ali, i dalje ih i to koliko hoćeš, k'o da odnekud izviru... Prije neđe, čuv'o ja ovce, na konju, kad dvojica, poveliki, upadoše u stado... Podbodem konja, natjeram ga na vukove, oni bježi, bježi ovce pred njima, i napravi se ispred mene takva gungula i koloplet da je strašno bilo gledati jedva sam razdvojio zvjeri i ovce, ali, dok sam to uspio, oni osmoro jagnjadi raniše - stigao je Momo još juče ujutru da mi ispriča.
I za Božić, Momo očekuje istu "pesmu" kao i za Novu godinu.
- Samo da me pušte da unesem badnjake, a posle ću ih čekati iza tora, pa ko koga...
