Izvor: Politika, 30.Nov.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvezda se kuva u sopstvenom sosu
Ovih dana se Crvena zvezda ponovo kuva u sopstvenom sosu. Nenaviknuta da duguje, nenaviknuta na godine bez titule, nenaviknuta na poraze od Partizana – sve češće zagoreva.
Opterećena svojom slavnom prošlošću ona nikako da podvuče crtu i prizna, pre svega sebi, da joj ostalo samo nekadašnje ime. Sve one čuvene pobede su samo – istorija.
Izgubljene godine u trci za titulom
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Što je dublje tonula to su njena rukovodstva sve glasnije obećavala titule. Što kriza duže traje sve joj je više krivaca oko nje.
Teško je, zaista, da se „proguta” da je sadašnja Crvena zvezda, kada je uporedimo s onim njenim jugoslovenskim razdobljem, na nivou ondašnjeg prosečnog prvoligaša. I da očekivanja od nje treba da budu u skladu s tim.
To, zasad, niko u kući bivšeg evropskog prvaka u fudbalu niti hoće da kaže, niti da čuje. A još teže bi to „svarili” oni sa „severa”.
Osvajaču Kupa evropskih šampiona i Interkontinentalnog kupa je preko potreban vazduh. Umesto toga on nemilice prazni svoja pluća gromoglasnim obećanjima o skorom povratku na staze stare slave.
Crvena zvezda se mnogo troši na one oko sebe. Zaleće se, i s razlogom i bez njega, u čarke koje poprimaju zastrašujuće razmere. Zar naš derbi treba da izgleda onako?
Ovo rukovodstvo Crvene zvezde je nasledilo gotovo nezamisliv dug. Da li je sada povećan ili smanjen (20 miliona, 30 ili 40) to je stvar računanja.
Ono što Zvezda mora da nadoknadi, a izgubila je u ovih pet godina, to je – igra. Da se pre nekoliko godina opredelila za igrače iz svoje škole i one neafirmisane, a jevtine iz Srbije, sada bi bila na dobitku. Ovako je izgubila i godine i titule.
Vaterpolo klub Partizan je pre nepune decenije, da bi izbegao katanac, rasprodao prvotimce, vrlo mlade i izuzetno darovite, i počeo od nule. I postade prvak Evrope.
Ko bi sada tražio na Ubu igrača
Jasno, između fudbala i vaterpola ne može da stoji znak jednakosti, ali ima ideja koje mogu da se iskoriste. Uostalom, Crvena zvezda je i sama ranije pokazivala da s malo para, a mnogo truda mogu čuda da se naprave.
U jugoslovenskom fudbalu nije bilo moćnije generacije od one koju je stvorio Miljanić. Ona se, sticajem okolnosti, saplela u polufinalu Kupa šampiona, ali je za četiri godine požnjela takve uspehe u domaćoj konkurenciji da za njom zaostaje čak i ona koja je postala evropski prvak.
U onoj generaciji iz Barija i Tokija polovina igrača su bili zvezde i pre dolaska u Zvezdu, a od 1989. do 1992. osvojili su tri prvenstva i jedan kup. Ona Miljanićeva ekipa je od 1968. do 1971. bila po tri puta prvak i osvajač kupa!
A u taj tim je samo jedan fudbaler (centarhalf Dojčinovski) doveden kao prvoligaški igrač. Ostojić, glavna ličnost neslavne afere, već je bio „zaboravljen”, a jednogodišnje iskustvo u Prvoj ligi je imao samo još Lazarević, ali je doveden iz drugoligaškog kluba. Ostali su ili ponikli u Zvezdi ili su kao juniori otkriveni u Beogradu i široj okolini. Da je u ono vreme vladao današnji pristup fudbalera kakav je bio Džajić niko ne bi tražio na Ubu, nego u Južnoj Americi ili ko zna gde.
Zvezda ne treba više da obećava titule, nego da se okrene stvaranju tima. Ovako preti joj da promeni još mnogo osigurača.
Ivan Cvetković
objavljeno: 01.12.2011.
