Izvor: Sportski Žurnal, 24.Dec.2012, 13:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

TRAGOVI: Spomenik se vratio Srbiji

Piše: Miodrag SIMEUNOVIĆ
Ovog pretposlednjeg ponedeljka 2012. godine, Dragan Džajić počinje prvi radni dan novog predsedničkog vaskrsenja na beogradskoj Marakani, na opšte ushićenje mnogoljudne armije navijača, poklonika i pristalica Crvene zvezde širom Srbije i mnogih zemalja, gde se ime slavnog fudbalskog kluba i njenog najvećeg sportskog sina, izgovara sa dubokim poštovanjem i neskrivenim uvažavanjem.
Stoga nije trenutak da se rečju i mislima >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << vraćamo u blisku prošlost, koja će se, na žalost, pamtiti po nečuvenom ponižavajućem činu privođenja–hapšenja Dragana Džajića (što važi i za još jednog istinskog sportskog velikana Vladimira Cvetkovića), čiji su sramni (filmovani) snimci zaprepastili Evropu i svet.
To grozno činjenje neka služi “na čast” režiserima takvog nedela, a razumnim i normalnim ljudima ostaje da trezvenije i sa više nadanja gledaju u dolazeće vreme. Dakako – i zbog povratka Dragana Džajića u novi život, na javnu sportsku, time i široku društvenu pozornicu.
Mnoga su svedočenja ovih decembarskih dana odisala tim duhom, a posebnu vrednost i pažnju, svakako, zavređuju mišljenja najšire ovdašnje javnosti. Tu naročito uvažavanje zaslužuju izjave (rukovodećih) ljudi iz tabora baš Zvezdinog najvećeg fudbalskog rivala Partizana i ostalih pristalica crno-belih sportskih boja.
Tako je Partizanov predsednik, Dragan Đurić, govoreći o izboru Dragana Džajića za rukovodećeg kormilara crveno-belog broda, naglasio da se – “zaista raduje toj odluci, jer je reč o kulturnom i tolerantnom čoveku, s kojim se može normalno ljudski razgovarati.  To će svakako doprinositi, ne samo smanjenju međuklupskih tenzija, već i jačanju našeg fudbalskog sporta u celini”.
(Podsećamo sa dužnom pažnjom kako je na minulom večitom derbiju na Marakani, posle dužeg vremena očigledne netrpeljivosti, prožete čak i elementima mržnje, došlo ne samo do “vizuelnog susreta”, već i prijateljskog pozdrava i razgovora uz kafu (!) upravo gosta Dragana Đurića i domaćina Dragana Džajića, iako je on tada slovio tek kao kandidat za predsednika Zvezde).
Apsolutno u tom tonu odzvanjaju i odišu reči Ljubiše Tumbakovića, direktora Partizana, u prethodnoj deceniji blistavog šefa stručnog štaba crno-belih sa druge strane Topčiderskog brda.
- Povratak Dragana Džajića, koji mi je dugogodišnji prijatelj, na predsedničku dužnost  u Crvenoj zvezdi, sjajna je vest za sve nas. To je prilika za uspostavljanje novog mosta saradnje između Crvene zvezde i Partizana. Dva naša najveća sportska kolektiva ne smeju da “kopaju rovove i razgovaraju preko nišana”, već da zdravo takmičarsko rivalstvo podižu na najviši mogući nivo uzajamnog poštovanja, tolerancije i sveopšte kulture.
Nije na odmet podsetiti i na reči Save Miloševića, jedne od najvećih igračkih legendi Partizana, slavnog golgetera, državnog reprezentativca i internacionalca, sada direktora mlađih nacionalnih selekcija Srbije:
- Povratak Dragana Džajića u Crvenu zvezdu jeste velika stvar za fudbal u Srbiji. Nadam se da je to početak uspravljanja Zvezde, kao jednog od naših najvećih brendova uopšte, jer ne vidim drugu ličnost koja bi to mogla da uradi. I svi drugi padaju kad pada Zvezda, time i Partizan, jer nema jakog rivala. Dragan Džajić je jedini čovek, koji može da motiviše sve ljude u Zvezdi i utiče na sve navijače u najpozitivnijem smislu.
Stoga nije naodmet, u sklopu ovih i ovakvih kazivanja, najkraćim i najbitnijim činjenicama podsetiti sve, a posebno mlađe generacije, na samo neke pojedinosti, zapažanja, mišljenja i stavove vezane za (dosadašnje) fudbalsko bitisanje našeg apsolutno najdominantnijeg fudbalskog velikana Dragana Džajića.
Kao igrač, direktor i predsednik sa Crvenom zvezdom osvojio je 16 prvenstava, 15 domaćih kupova, Kup evropskih šampiona, Svetski kup i Srednjoevropski kup. Za državni tim  igrao je 85 puta – jedno SP, dva EP (srebro u Italiji 1968) – dok je boje Crvene zvezde branio na 590 utakmica uz 287 golova, debitujući za prvi tim sa nepunih 17 godina 1963. U više anketa biran je ubedljivo za najboljeg igrač Jugoslavije svih vremena!
Kakav je moralni integritet Dragana Džajića, iskazan je baš i u upravo pomenutom izboru naj fudbalera veka u Jugoslaviji, koji je prethodio glasanju i za proglašenje nacionalnog sportiste stoleća.
- Zahvalan sam zbog počasti da me proglase fudbalerom broj 1 u konkurenciji asova svetskog formata sa prostora cele Jugoslavije, iako ja svoj glas dajem Dragoslavu Šekularcu. Međutim, ne bi bilo pravedno da mi dodele i priznanje jugoslovenskog sportiste 20 veka. to mesto pripada neponovljivoj Jasni Šekarić! Kao individualni sportista strelac, svojim radom i umećem domogla se svih trofeja na planeti, koji je svrstavaju  u internacionalnu sportsku heroinu. Izuzetno cenim Veselina Vujovića, Veru Nikolić, Dragana Kićanovića, Igora Milanovića, Slobodana Kačara i mnoge druge naše sportske velikane, ali jedna je Jasna Šekarić!
Toliko samo ovim povodom od fudbalskog kralja za sportsku kraljicu…
Fudbalsku klasu najviših dometa potvrdio je igranjem dva puta za najbolju selekciju sveta i tri puta za tim Evrope, uz posebnu počast da se pojavi i zablista na brazilskoj Marakani u Riju pred 200.000 ljudi na oproštaju nezaboravnog Pelea. Tada su mu svetski saigrači odali posebno priznanje, izjavljujući da smo i – “mi u svetskoj selekciji imali jednog Brazilca Dragana Džajića“!
Nedavno preminuli Miljan Miljanić, u pohvalama inače vrlo uzdržan, birao je reči govoreći o fenomenu Dragana Džajića:
– On je od prvog dana pokazivao takvu fudbalsku talentovanost i uopšte ljudsku nadarenost, da je jednostavno morao da uspe. U Zvezdi je igrao čak u tri generacije, a i ova druga fudbalska karijera bila mu je isto tako uspešna kao igračka. Njegov život i rad su bez ijedne mrlje, pa koliko god puta, dok razgovaramo o njemu, bude pohvaljen, neću preterati…!
A Mile Kos, slavni novinarski doajen prefinjenih manira, inače i fudbalski stručnjak visokih dometa, čovek Partizana, napisao je za Dragana Džajića da je – krilo nebeskog nadahnuća! Uz mnoštvo drugih Kosovih zapažanja, izdvajamo:
- Pored toga što Džajić na terenu nikog nije ostavljao ravnodušnim, njegovo ponašanje van igrališta bilo je fascinantno. Malo je fudbalera koji su svoje domaće vaspitanje – taj temelj koji se ponese iz kuće i na kome se sve kasnije gradi – pokazivali na tako lep način, ljudski čisto i nenametljivo.
A Dragan Džajić skromno kaže:
- Ne bih posebno isticao da sam vaspitanje i poštenje poneo iz porodičnog doma u Ubu, od oca Krstivoja i majke Vidosave, uz sestru učiteljicu Ljubinku i brata advokata Dragoljuba. Oni su želeli samo da budem zdrav, da se ne povredim i da nikoga u životu ne uvredim. Izvan porodičnog kruga postoje prijatelji, lepota druženja. Ali, prijatelji su pravi kad se nađu jedni drugima u nevolji…
Tom i takvom Draganu Džajiću sada je od uže porodice ostala još starija sestra Ljubinka, a njegov lični život odvija se na relaciji Zvezdin stadion – kuća Džajića. Tamo puni smisao drugog  dela životne priče nalazi u razumevanju i ljubavi pored supruge Branke i kćerki Sanje i Dragane. “To je moja oaza mira i spokoja” – kazuje Džaja.
Stoga i ne čudi što je Dragan Džajić, uz nebrojene uspehe svetskih dometa, stoički izdržao sve dosadašnjeg sportske i životne udare. A, one druge s početka ovog teksta, rekosmo da ih nećemo više pominjati. Neka budu drugima na strašnoj savesti…
Mi iz “Sportskog žurnala” jedino podsećamo, uz priličnu dozu profesionalnog ponosa i ljudskog dostojanstva i postojanosti, kako smo u ta zlehuda vremena, obeležena i “gvožđem na rukama”, još 8. februara 2008, dok su se brojali sati posle državnog planetarnog brukanja, objavili prvi u nizu tekstova, tada iz pera velikog čoveka i blistavog novinara Tome Marića iz Banjaluke, s naslovom:
SPOMENIK I KAD RUŠE OSTAJE SPOMENIK.
Pogledaj vesti o: Crvena Zvezda

Nastavak na Sportski Žurnal...