Izvor: Politika, 14.Jun.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šestić je igrao kao Mesi
Naš bivši fudbaler je izvodio akcije ispod kojih bi mogao da stoji i potpis slavnog Argentinca, ali je to kod nas bilo i ostalo iskakanje iz sistema, dok sadašnja Barselona na tome zasniva svoju nadmoć
Izveštaj s prvenstvene utakmice Crvena zvezda – Željezničar (3:1) čuveni urednik Sportske rubrike „Politike” Rade Stanojević, koji se u svojoj novinarskoj karijeri, započetoj 1949, nagledao i velikih utakmica i velikih fudbalera, ovako je započeo:
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
„To jedan igrač odavno nije doživeo u Beogradu: kada je u pretposlednjem minutu prvog poluvremena lopta završila u mreži sarajevskog Željezničara, odjeknuo je aplauz. Ali, ne uobičajeni, kao posle svakog drugog gola domaćeg tima. Ljudi su pljeskali, pljeskali, nisu prestajali, igrači su se vraćali ka centru, publika je još aplaudirala, niko se ni u novinarskoj loži nije stideo da da oduška svome zadovoljstvu, i to je trajalo, trajalo... Fudbaleri Crvene zvezde grlili su svog kapitena Miloša Šestića. Ne samo zato što je povisio na 2:0, već u ushićenju što je napravio bravuroznu akciju, kakva odavno nije viđena ne samo u našem glavnom gradu, već ni na ekranima u emisijama iz inostranstva kada se prikazuju najlepši golovi sa stadiona širom Evrope”
(„Politika”, 29. oktobar 1984).
A zbog čega je Šestić to zaslužio? U nastavku izveštaja piše:
„Evo, kako se sve zbilo. Željezničar je izveo udarac sa ugla, ali je lopta odmah izbačena iz kaznenog prostora Crvene zvezde. Prihvatio ju je Miloš Šestić i počeo svoju akciju tu, nešto ispred šesnaesterca svoga tima. Loptu je vodio lako. Isprva nije imao prepreke, a kada mu se na sredini terena isprečio Ćurić – varkom ga je prinudio da izgubi ravnotežu i padne, a on sam nastavio je dalje. Već se bio približio kaznenom prostoru sarajevskog tima, kada su mu se približili Čilić i Komšić, ali i njih je „slomio”, došao gotovo do poprečne aut-linije, izmamio golmana Škrbu lažnim nagoveštajem da će centrirati, a onda, iskosa, iz neobično teške pozicije, poslao je loptu u mrežu”.
Nije to bio jedini trenutak nadahnuća u Šestićevoj karijeri. Kao veteran doveo je Vojvodinu do neočekivane titule prvaka države 1989. Evo potvrde kroz opis koji je dao naš tadašnji dopisnik iz Novog Sada Vladimir Vujin s utakmice Vojvodina – Sloboda (4:2):
„Kao i na mnogim prethodnim mečevima i danas je prva perjanica Vojvodine bio njen kapiten Miloš Šestić. On je imao svoj šou, a njegovi pogoci su prava remek-dela fudbalskog majstora. Oba puta popularni Šele je skoro sve sam uradio. Najpre posle brzog izjednačenja gostiju, uzeo je loptu skoro na polovini terena i kao od šale prelazio jednog za drugim igrače Slobode da bi iskosa neodbranjivim udarcem savladao Peštalića. Konačan rezultat postavio je na nesvakidašnji način – dobio je loptu od Milovca, a onda na samoj ivici terena, spretno prevario golmana Slobode i ušetao se u nebranjenu mrežu uz ovacije oduševljenih navijača” („Politika”, 1. jun 1989).
Svrha ovog podsećanja nije veličanje Miloša Šestića, nego ukazivanje na naše slepilo – često ne vidimo koliko je dragoceno ono što imamo. U onome što je navedeno umesto Šestić čitajte Mesi i sve će biti na svom mestu.
Ovakve Šestićeve akcije su bile iskakanje iz krutih šema koje su naši treneri preuzeli od onih iz visokoprofesionalizovanih liga. Shvatane su kao nepotrebno soliranje, samoisticanje, neozbiljnost... I nije čudo što je prvu izveo u poslednjoj polusezoni u Crvenoj zvezdi, a drugu kao povratnik u naš fudbal čemu, verovatno, i može da zahvali što mu je trener Vojvodine Ljupko Petrović dao slobodu u igri kakvu danas ima Mesi.
I kod jednog i kod drugog driblinzi su neracionalni. Krenu s loptom i ni bog sveti ne zna kako će to da se završi: nepredvidljivo menjaju pravac u punom trku, lopta se odbija i stalno im se vraća, kad izgleda da su je izgubili, oni je nekako iščeprkaju i provuku se s njom tamo gde ni igla ne bi mogla da se provuče.
Barselona traži od Mesija i njegovih saigrača takvu igru i na tome zasniva svoju nadmoć koja se najbolje pokazala u finalu Lige šampiona. Mančester junajted bi svakog drugog razbio u paramparčad, ali je protiv čigri iz Barselone bio nemoćan i, kako je utakmica odmicala, njegovi igrači su se sve više mirili s tim.
Razume se, ovo ne znači da između Šestić i Mesi treba da stoji znak jednakosti. Ali, mnogo pre slavnog Argentinca imali smo takvog igrača, a verovatno ga imamo i danas, samo ko zna u kojoj se našoj ligi on poigrava s loptom i protivnicima. Kad bismo tražili Čavija i Inijestu i njih bismo sigurno našli, možda i na nekom seoskom igralištu. Ali, mi ne tražimo originale.
Mesi nije čudotvorac, on ne može ništa u drugačijem sistemu igre. Na prošlogodišnjem svetskom prvenstvu je trebalo da bude as nad asovima, a nije se ni video. Šestić je malo igrao na svetskom prvenstvu, ali oni koji se sećaju naše utakmice protiv Hondurasa u Španiji 1982. sigurno dele mišljenje Radeta Stanojevića izneseno u komentaru s te utakmice:
„Miloš Šestić igrao je malo, ali dao je mnogo. Njegovi driblinzi, koje je izveo pre nego što je bio fauliran u bekovskom prostoru iznudivši na taj način penal, toliko su bili zbunili igrače protivničkog tima da su se uspaničili i odlučili da ga sruše. Ako ostanemo na svetskom prvenstvu, u timu treba da ostane i Miloš Šestić” („Politika”, 26. jun 1982).
Na žalost, nismo ostali na svetskom prvenstvu (pobedili smo s 1:0, a trebalo nam je 2:0). A još je žalosnije što nam to nije bio nauk da stvorimo sopstveni stil igre, nego i dan-danas kopiramo fudbalsku modu.
Ivan Cvetković
objavljeno: 15.06.2011
