Izvor: Politika, 13.Dec.2012, 20:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji as s Kalemegdana
Povratak Igora Rakočevića u Zvezdu kao podsećanje na doba kada je „naš Springfild” bio fabrika igrača. – Uskoro povratak na staru adresu
„Došao sam u Crvenu zvezdu za tri puta manje novca nego što mi je nudio jedan klub iz Rusije. Jer Zvezda je moja druga kuća. U njoj sam takoreći prohodao. Imao sam 11 godina kada me je otac odveo na prvi trening, trener je bio Mihajlo Uvalin. Bio sam u šoku, novi ambijent, sve je bilo nestvarno. Tu sam se zarazio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << košarkom, tu sam zavoleo Zvezdu. Zauvek. Moj otac Goran je počeo isto tu, na Malom Kalemegdanu, tu je i igrao ceo život. Tu sam letos odveo svog sina Ivana koji nije ostao ravnodušan. Vidim da mu se dopada crvena boja, ali neću da mu se mešam. Bilo bi mi drago da nastavi tradiciju, da Zvezda dobije još jednog Rakočevića.”
Ovako za „Politiku” priča najbolji košarkaš Crvene zvezde i njen kapiten Igor Rakočević (33), kad smo ga pitali šta za njega znače taj klub i Kalemegdan. I tu je dugo zaista bila porodica u kojoj je ljubav prema klubu bila u krvi, pa su tako i deca bivših igrača pronalazila tu svoj drugi dom. Srđa Kalember, jedini igrač koji je sa „crveno-belima” osvojio devet titula, s ponosom ističe da je „Kalemegdan naš Springfild”.
Zvezda i kalemegdanska tvrđava su od svog upoznavanja zajedno činili pojam uspeha, ali nekako u isto vreme kad je klub počeo da se udaljava od drevnih zidina, pre dve decenije, prestao je da liči na sebe. Od dana kad je tu „alfa i omega” košarkaškog pokreta Nebojša Popović s drugovima, proleća 1945, uz flašu rakije uspeo da ubedi ruske vojnike da se isele, to je dugo bio raj za košarku.
Uoči dolaska trećeg milenijuma klupska uprava je stavila katanac na dnu stepeništa koje vodi ka terenima i od mesta na koje su svi rado svraćali, od igrača do običnih basketaša, napravila bunker. Tako je to jedno vreme više bilo svratište za estradne zvezde, mada su se neki tešili da je to i dalje „Zvezdin dom”.
Kad je prošlog leta s novom upravom došlo do spajanja sa FMP-om, javnost je bila dodatno zbunjena pričama o dve Crvene zvezde, jednoj u stečaju i drugoj koja se takmiči. Nedavno je predsednik kluba Nebojša Čović obećao da će Zvezda uskoro opet biti na adresi Mali Kalemegdan 2, a čestim pojavljivanjem na tom mestu od svog dolaska u klub pokazuje kakav odnos ima prema tome. U poslednje vreme sve se odvija na Kalemegdanu, tu je predstavljen današnji tim, tu se drže pres-konferencije, tu idete kad vam treba neko u Zvezdi… Tu se i najbolji igrač tima oseća kao kod kuće…
„Kalemegdan je za mene sinonim za Zvezdu i za košarku, ali i za lepo detinjstvo. Često sam tu dolazio i pre no što sam intezivno trenirao. Subotom, kad je otac igrao, visio sam u rupi, kako smo zvali kutak s fliperima i video-igricama. Za mene je to bio fantastičan spoj zabave i sporta”, priča Rakočević, svojevremeno evropski i svetski prvak s reprezentacijom, trostruki nosilac nagrade „Alfonso Ford” (2007, 2009, 2011), namenjene najboljem strelcu ligaškog dela sezone Evrolige.
Maltene sve što je danas na Zvezdinim terenima na Kalemegdanu stvorili su svojim rukama njeni košarkaši. Od jablanova, zasađenih 1945. godine, do tribina iz 1948, kada su „crveno-beli” morali da se šire jer su postajali popularni. Tu su sklopljeni i mnogi košarkaški brakovi.
– Sve one stvari koje su se dešavale u našoj zemlji poslednjih dvadesetak godina doprinele su da se imidž Crvene zvezde u jednom trenutku izgubio – govori košarkaški stručnjak Marin Sedlaček, jedan od onih koji su odrastali na Kalemegdanu, svedok važne uloge stvaralaca iz senke poput Zdravka Kubata i Gorana Miljkovića. – Urušavanje je počelo sredinom devedesetih kada je potpuno zanemaren rad s mladima a Kalemegdan postao zabranjena oaza, kada su ti čuvari kontrolisali ko sme da uđe. Ako izuzmemo početno doba, lanac je počeo da se pravi od igrača rođenih sredinom šezdesetih, kao što su Prelević, Trifunović, Janković, Dabić… Poslednja titula, koju su izneli igrači ponikli na tom mestu, osvojena je 1994, s Obradovićem, Ilićem, Trifunovićem, Gilićem, Milutinovićem, Kaličaninom… Na njih se kasnije nadovezao Rakočević. Posle je sve puklo kad je zatvoren Kalemegdan, a prešlo se na dovođenje igrača.
Akcijom „Pališ na Kališ” 2002. godine najavljena je obnova omladinskog pogona na čijem čelu je bio Sedlaček. Danas ističe da je pozitivno to što je Zvezda opet sve više na Kalemegdanu, ali da je potrebno još mnogo toga da bi se tom mestu vratio njegov stari duh:
– Kada se priča o ulozi Kalemegdana, po meni jedan od najvažnijih kriterijuma trebalo bi da bude šta je to što neko ko tu dolazi i odatle izlazi mora da poseduje. I ono najvažnije: koliko to u koncepciji kluba garantuje da će kao talenat dobiti pravu šansu. Recimo, kada sam 1988. bio pomoćnik Moki Slavniću on je doneo radikalnu odluku da se u prvi tim prebaci pet juniora , Gilić, Obradović, Kaličanin, Cvetković i Pavlović, što je donelo dobre rezultate – govori Sedlaček i podseća da će se 1. januara navršiti 34 godine otkako je počeo da se bavi trenerskim poslom u Zvezdi, u kojoj je trenirao, pored ostalog, i budućeg velikana Partizana Aleksandra Đorđevića, ali i sinove nekih funkcionera „crno-belih”.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 14.12.2012.
Pogledaj vesti o: Crvena Zvezda
