Izvor: Politika, 14.Maj.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otvorili smo skoro 400 postupaka
Ne valja kada informacije „cure” u javnost, kao što je to bilo u slučaju Uroša Mišića, kaže vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda
Odluka Apelacionog suda u Beogradu da navijaču Crvene zvezde Urošu Mišiću smanji kaznu sa deset na pet i po godina zatvora i delo koje mu se stavljalo na teret, iz pokušaja ubistva žandarma prekvalifikuje u ometanje službenog lica u obavljanju službene radnje, izazvala je burne reakcije. U „slučaju Mišić” doneta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je konačna odluka, jedna od ukupno 28.000, koliko ih je u poslednjih godinu dana doneo prestonički žalbeni sud.
Radmila Dragičević-Dičić, vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu, u intervjuu za „Politiku” otkriva da li oko 400 postupaka, koliko je Apelacioni sud „otvorio” u poslednjoj godini dana, znači da nižestepeni sudovi ne rade dobro svoj posao, da li postoji „matrica grešaka” koje čine sudije prilikom odlučivanja u prvom stepenu, govori o načinu na koji je presuda Urošu Mišiću „iscurila” u javnost i otkriva da je odluka u „slučaju Taton” napisana na čak 350 stranica…
Uočljivo je da Apelacioni sud sve češće „otvara” postupke i donosi konačne odluke. Kako komentarišete ovu činjenicu?
Činjenica je da je Apelacioni sud, u poslednjoj godini dana, odnosno od 1. januara 2010. godine kada je počeo sa radom u novoj mreži sudova,u više postupaka, „otvorio” rasprave i pretrese pred sudom kako bi doneo konačnu odluku. U parničnom odeljenju, postupci su ponovo „otvoreni” u preko 250 predmeta, dok je taj broj u krivici oko 140. Glavna tendencija zakonodavcau okviru reforme pravosudnih zakona bila je da se skrati dužina trajanja postupaka, pa je shodno tome težnjai obaveza ovog suda da gde god može i mora konačno reši stvar.
Znači li ovoliki broj „otvorenih” postupaka da niži sudovi ne rade dobro svoj posao?
Apelacioni sud je u prošloj godini potvrdio preko polovinu odluka koje su doneli nižestepeni sudovi, ukinuo je 18 odsto odluka, a preinačio ih u nešto manje od osam odsto slučajeva. Ne mogu da kažem da je to pokazatelj da niži sudovi uvek ne rade dobro svoj posao, već je to rezultat pomenute reforme procesnih zakona.
Da li postupci koji se ponovo pokreću pred Apelacionim sudom usporavaju njegov rad?
Naravno. To je veliko opterećenje za sud i negde će to biti predmet analize. Mislim da je potrebno pratiti kvalitet rada nižestepenih sudova, i to upravo kroz odluke apelacionih sudova. Treba, na primer, utvrditi da li sudija, u slučajevima kada žalbeni sudovi ukinu presudu koju je doneo i postupak vrate na novo suđenje, postupa kako mu je naloženo ili radi rutinski očekujući odluku Apelacionog suda, jer zna da on mora da donese konačnu odluku.
Postoji li, možda, „matrica grešaka” koje prave sudije prvostepenih sudova?
Nismo uspeli daih posebno izdvojimo, ali je to jedan od budućih zadataka naše sudske prakse. U mnogim slučajevima ta „matrica grešaka”, kako je nazivate, može da se ogleda u tome da prvostepeni sud nije saslušao sve svedoka koje su predložile obe strane ili da nije dobro ocenjen iskaz svedoka. Međutim, nema jasnog pokazatelja nekih tipičnih grešaka. Uglavnom su one u vezi sa utvrđenim činjeničnim stanjem ili pak pogrešnom primenom prava.
Da li je bilo slučajeva na žalbe, odnosno ulaganja vanrednog pravnog leka, na odluke Apelacionog suda?
Bilo je, ali je taj broj za sada zanemarljiv. Samo po vanrednom pravnom leku, žalbe odlaze u Vrhovni kasacioni sud. Smanjena je mogućnost korišćenja vanrednih pravnih lekova i zato je značaj rada apelacionih sudova veliki. Sa Apelacionim sudovima u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, razmenjujemo sudsku praksu i tako uočavamo da li postupamo jednako po istim pravnim pitanjima. Zadatak za neko buduće vreme je da na teritoriji čitave Srbije sudska praksa bude ujednačena.
Apelacioni sud u Beogradu doneo je mnoge presude koje su izazvale veliku pažnju javnosti. Kako to komentarišete: kao znanje, hrabrost ili iskustvo sudija?
Ne volim da se ističe hrabrost sudija. Mislim da sudija mora da radi u sredini gde se od njega ne očekuje da bude hrabar, nego da jednostavnosasvim nezavisno primenjuje zakon. Ne može sud da donosi odluke tako što će da osluškuje puls naroda, pojedinih pravnih stručnjaka, predstavnika vlasti… Uostalom, dužnost sudija je da poštuju zakon i budu pravične. Sve to zahteva i veliko znanje i posvećenost sudija. Mislim da su odluke koje je konkretno doneo Apelacioni sud u Beogradu, u najvećem broju,rezultat odmeravanja činjenica i poštovanja zakona.
U javnosti se stiče utisak da mnogo vremena prođe od izricanja presude dok ona, po žalbama koje su na nju uložene, ne stigne u apelacioni sud? Konkretni primeri za to su predmeti jataka Ratka Mladića i „slučaj Taton”?
Ne bih mogla da se složim sa vama. Predmet u slučaju „Mladićevih jataka” stajao je kod nas u sudu samo mesec dana. Javna sednica u predmetu „Mladićevih jataka“ zakazana je za 27. maj. Sličan slučaj je i u postupku protiv okrivljenih za ubistvo Brisa Tatona. Imam informaciju da je ta presuda napisana i ekspedovana iz suda i da ima čak 350 strana. Govoreći iz iskustva doskorašnjegsudije u Odeljenju za organizovani kriminal, tvrdim da je teško napisati presuduza veći broj okrivljenih, izvedenih dokaza, koja ima i po nekoliko stotina strana, i to još u roku od osam dana, koliko propisuje zakon. U presudi sudija mora da napiše i obrazloži svaku svoju odluku, mora da vodi računa da ona bude dobro obrazložena sa stanovišta zakona…
Ima li, ipak, lenjosti i bahatosti sudija u smislu namernog odugovlačenja izricanja i pisanja presude?
Rad svih sudija se prati i posebno vrednuje preko raznih evidencija i statističkih izveštaja. Tako je moguće ispitati blagovremenost i efikasnost u radu. Međutim, nije uvek sve u statistici. Znanje, iskustvo i izuzetnost nekih sudija se uvek uoči i ne može se uvek iskazati kroz proste statističke podatke. Svakako da postoje sudije koje ne ispunjavaju svoje obaveze kako bi trebalo, koje na rade dovoljno i nisu dovoljno efikasne. Rezultati rada sudova u Srbiji su, međutim, pokazali da većina njih ulaže velike napore, što je uočeno i u izveštaju Visokog saveta sudstva.
Kako je moguće da presuda u „slučaju Mišić” izađe iz suda iako nije ekspedovana i pojavi se u medijima?
To seu Srbiji dešavalo i ranije. Ne smatram da je dobro da informacije „iscure” iz suda. Ono što je bitno jeste to da je presuda bila urađena, potpisana i spremna za objavljivanje, ali da sud nije izdao zvanično saopštenje o tome. Stvar naše procene je bila kada ćemo je pustiti u javnost. Kako je konkretna presuda izašla u javnost – ne znam. Naš sud ulaže napore u saradnji sa svim medijima i javnosti blagovremeno dostavlja podatke. Želela bih da naglasim da naš sud ima sajt na kome se objavljuju sve odluke suda. A imamo i informator o radu suda.
Bili ste član veća u postupku protiv okrivljenih za ubistvo premijera Đinđića? Smatrate li da u ponovljenom postupku u odnosu na dvojicu okrivljenih može da bude doneta drugačija presuda u odnosu na onu koju je donelo vaše veće?
Kada bih rekla da ne može da bude doneta drugačija presuda to bi bilo moje direktno mešanje u rad tog suda. Ono što smatram da je važno da kažem jeste to da je ponavljanje postupka obavezno i da ono ne može da bude uskraćeno nekome kome je suđeno u odsustvu. U ponovljenom postupku, obaveza suda je da utvrdi da li lice kome se ponovo sudi može da ponudi nove dokaze ili ukaže na činjenice koje će ubediti sud da treba da donese drugačiju presudu.
Miroslava Derikonjić
objavljeno: 15.05.2011
