Izvor: Politika, 14.Feb.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj početak u ,,Politici”
On se nasmeja, nije ni otvarao pismo moje karakteristike, pocepa ga uz komentar – ovo ti neće pomoći u pisanju
Pošto je ,,Politika” nedavno proslavila svoju godišnjicu, proslavljam i ja s njom. Jer počeo sam da radim u ,,Politici” 1946. godine.
Danas, kada jedva mogu da se zaposle i doktori nauka, kako sam ja to uspeo da se zaposlim u slavnoj ,,Politici”? Da dođem u Beograd iz Čačka, poznat kao levi half Borca, tima koji je u maju 1946. pobedio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Crvenu zvezdu. Da, ali ja sam uz fudbal radio kao novinar u redakciji čačanskog ,,Glasa”. Neko je primetio, ovde ili tamo daleko, da sam napisao lepu reportažu o jednom selu. Taj tekst u čačanskom ,,Glasu” počinje ovako: ,,Na osamnaest kilometara od Čačka nalazi se plodno selo Mrčajevci”. Da li me je ova originalna rečenica u reportaži odvela iz Čačka u Beograd? Nije. Da bi se dopalo iz Čačka u Beograd, onda se ovako zapošljavalo: iz Okružnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u Čačku hitno me zovu da dođem kod sekretara Okružnog komiteta druga Milića Bugarčića. Ja sam mislio da me zovu da me kritikuju što sam dao autogol u Nišu kada smo igrali protiv Radničkog. Jok, Milić Bugarčić mi reče da ,,Politika” traži mlade komuniste za rad u njihovom listu. Spremi se lepo, evo ti bon za tri metra štofa za odelo, evo ti bon za cipele kod Miše šustera. Evo ti i ovo pismo u kom je tvoja karakteristika, da to daš drugovima u ,,Politici”.
Joj, rekoh, šta će Borac bez mene? Odgovor: Imaš voz ,,ćiru”, subotom noću dođeš u Čačak, odigraš utakmicu u nedelju, pa opet noćom vratiš se u Beograd. Okupam se u kasapskom koritu. Mama plače što idem, tata srećan. Krenem ,,ćirom”, upadam u Beograd u proleće, a ono jače od leta, četres stepeni u hladu. Odelo braon, cipele tesne, žulje, malo je falilo da se izujem uz Balkansku ulicu. Kako dalje? Prvi put sam u Beogradu. Srećom, drug milicioner me uputi. Iz daleka piše ,,Politika”, iz bliza mala vrata, ulazim, uplašim se – lift! Imam stepenice, prvi sprat, dugačak hodnik, stanem ispred jedne male sobe (zove se boks). U boksu s leđa čovek, klanjam se i odmah mu nudim partijsku karakteristiku. On se nasmeja, nije ni otvarao pismo moje karakteristike, pocepa ga uz komentar – ovo ti neće pomoći u pisanju. Ja sam Siniša Paunović, urednik beogradske rubrike. Lepo si pisao o Mrčajevcima, a sada pravac Voždovac, vidi i donesi rubriku: da li je tamo počeo da radi tramvaj. Voždovac sam našao tek oko ponoći. Kad sam se vratio imao sam prazan boks, izuo cipele, stavio pod glavu pisaću mašinu ,,remington”, zaspao.
Probudi me lepa devojka, reče, ,,Ja sam Nina, radim kod Siniše, kao i ti.Idi u kupatilo, umij se”. ,,Joj, što si lepa, Nina”. Udari mi čvrgu prijateljski i ja onda osetih da sam u Beogradu, jer se zaljubih u Ninu. Od moje ljubavi s Ninom bile su u prolazu čvrge, ali sve nežnije.
Ljubav mi je dala snagu da po naređenju Siniše idem na otvaranje prve cvećare u Beogradu.Napisah dve šlajfne, ali ih Siniša svede na nekoliko rečenica. Bio je u pravu jer je ,,Politika” 1946. godine objavljivala po osam strana govora Tita.
Pored mene, iz svih krajeva Jugoslavije dovedeno je s partijskim knjižicama još pet mladih ljudi.Meni je mnogo pomogao Paja, rođeni Beograđanin, spavao sam kod njega, a onda me je preuzeo mlad čovek kao i ja, najbolji reporter Radio Beograda, Vlatko Vlatković. On mi je dao da spavam kod njegovog ćaleta, u zubarskoj ordinaciji. Vlatko me je naučio kako da pišem jezgrovito i pravim kombinacije u odelu – sako crn, bele pantalone. Imao sam platu dve hiljade, a hranili smo se u današnjem ,,Šumatovcu”, šesto dinara za mesec dana.Četvrtkom uz jelo imali smo jabuku, nedeljom palačinke.
Upoznao sam Dišu Stefanovića o kome su kružile priče da je radio u ,,Politici” za vreme kraljevine, a kada je trebalo da krenemo negde na put, on nam je davao novac, mnogo više nego što je potrebno. Tako sam po nalogu urednika ekonomske rubrike Ljube Stojnića otišao da pišem o Sremu – da li seljaci hoće u kolhoze i sovhoze. Niko od seljaka to nije hteo, a ja sam sa lepim parama prvi put video Novi Sad. Tada sam upoznao budućeg glumca Mavida koji je svako jutro trčao po Novom Sadu.
Napisao sam o Mavidu reportažu koju su odbili. Ali reportažu je pročitala drugarica Bunuševac, pozvala me i pohvalila, pa rekla Siniši da ću ubuduće raditi na kulturnoj rubrici. Drugarica Bunuševac me odvela u Narodno pozorište da gledam probu ,,Otela” sa Ljubom Jovanovićem i Dezdemonom u liku Nade Kasapić. Drugarica Bunuševac mi je pokazala dve stolice u parteru koje su bile određene za ,,Politiku”. Zamolila me da napravim razgovor s Nadom Kasapić. Od tada sam je zvao gospođa Bunuševac, a razgovor s Nadom Kasapić je bio uspešan: zaljubio sam se u Kasapićku.
(Sutra nastavak)
Puriša Đorđević
objavljeno: 14.02.2013.
