Izvor: Politika, 28.Apr.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Loš, dobar, kriv i bled, slab, majstor
Posle ovog „večitog derbija” Stojanović, verovatno, opet „neće biti trener za Zvezdu”, a Nikolić će biti onakav kakav baš treba Partizanu i – tako do naredne utakmice
Stojanović je pola prvenstva vodio Zvezdu iz pobede u pobedu. Njegov tim na 15 utakmica nije izgubio nijedan jedini bod.
A onda se krug zatvorio. Prekjuče protiv Partizana Crvena zvezda je pri samom kraju utakmice ostala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << praznih ruku. I sada će mnogi da podsete da su još jesenas govorili da on nije trener za Crvenu zvezdu.
Ovog proleća su, međutim, i takvi ćutali – do subote. Dok se pobeđuje niko ne govori o greškama u igri, postavci, pristupu...
Dok se pobeđuje u zasluge se pripisuju i pobede na čistu sreću, pukom slučajnošću, greškama suparnika... Zaboravljaju se i neiskorišćeni penali, i početnički propusti u odbrani, i neshvatljivi promašaji u napadu, i bleda igra u polju...
Po zakonu verovatnoće mora kad-tad da dođe poraz. A posle bitke su svi generali.
Zvezdini fudbaleri su i pre ovog „večitog derbija” promašivali penale. Ali se zbog toga nije dizala prašina – pobeđivalo se. I niko da kaže da golman može da odbrani penal samo kad se šutira nisko.
Gotovo na svakoj utakmici je Zvezdina odbrana bar jednom pružila priliku protivniku da dođe u šansu. Do prekjuče to nijednom ovog proleća nije bilo kobno po nju. Ovoga puta jeste.
I onda je kriv Pavićević što nije žustrije krenuo na Kojića, što nije podmetnuo levu nogu, nego desnu.
I onda je kriv i golman. Nije trebalo da krene korak nazad, nego korak ulevo, trebalo je dalje da se baci... Trebalo je ovako, a ne onako...
Ruku na srce, i da nije bilo nikoga ispred Kojića zaista je mala verovatnoća da bude onako precizan. Iz gotovo nemogućeg položaja je pogodio, što bi epski pesnici kazali, kroz prsten jabuku.
Stojanović je kriv i za to. A da je ostalo 1:1 sve njegove odluke bi bile genijalne.
Počev od toga što je udvostručio broj veznih igrača koji više pomažu odbrani, nego napadu. Što je posle dva promašena penala u poluvremenu toliko osokolio ekipu da je ona ne samo izjednačila kao gost, nego protivniku u drugih 45 minuta gotovo da nije dozvolila da stvori šansu. Što je umesto napadača uveo beka, jer se u savremenom fudbalu računa samo rezultat i on je hteo da sačuva rezultat. Da je Zvezda napadala, pa izgubila, onda bi bio kriv što je srljao, iako mu je nerešeno bilo dovoljno.
Nikolić je već u prvoj utakmici kao trener Partizana izgubio prednost koju je nasledio.
Ali, sada je pobeđena Crvena zvezda i to menja stvar. Nadmudrio je kolegu iz protivničkog tabora, njegov golman je odbranio dva penala, pobedonosni gol je dao napadač, kojeg je uveo kao džokera, uprkos tome što se tek nedavno posle višemesečnog oporavka od povrede vratio u tim. Jednostavno, pobeda izvojevana nad „večitim rivalom” pod tako uzbudljivim okolnostima i u trenutku kada bi svaki drugi ishod značio i rastanak od zvanja prvaka daje treneru Partizana za pravo za sve što je uradio.
Sreća mu se osmehnula. U protivnom bi gazio po trnju. Boli bi ga što je igrao ovaj igrač, a ne onaj. Na njegovu dušu bi išlo što su mu štoperi napravili penale. Bio bi kriv što je Volkov dao loptu u noge Mrđi, pa je primljen gol. U njega bi upirali prstom što u tim nije stavio nekog igrača koji bi „stao na loptu”, organizovao igru...
Ono za šta mu sada svi odaju priznanje jeste napadačka igra. Odavno nije viđeno u „večitom derbiju” da neki tim sve karte stavi na napad.
Doduše, stanje na tabeli je bilo takvo da Nikolić nije imao izbora. Međutim, zaslužuje priznanje što je uradio ono što je morao.
Nije on prvi koji je morao da igra na sve ili ništa, ali oni pre njega, recimo Zvezda pre godinu dana sa trenerom iz Portugalije, nisu imali hrabrosti da preseku Gordijev čvor. On jeste i to mu se isplatilo.
Ali, i Partizan i Crvena zvezda su pokazali iste slabosti koje su vidljive ovog proleća. Njihove odbrane su nesigurne, njihova ekipa se izgubi kad protiv sebe ima suparnika koji ne prepušta inicijativu, koji se ne uzda u jedan ili dva protivnapada.
I „crno-beli” i „crveno-beli” su navikli da igraju na tuđoj polovini igrališta. Navikli su da budu strpljivi i da će protivnik pod opsadom kad-tad da pogreši.
Kad je lopta pred njihovim golom mnogo je drugačije. Kao da hodaju po užarenom ugljevlju.
Zvezda je posle izjednačenja, do kojeg je došla tako što je protivnički igrač stvorio njenom najboljem strelcu šansu kakva se ne propušta, čuvala remi. Stojanović je to hteo (uveo je beka Petkovića da igra u napadu), ali su to hteli i sami igrači Zvezde. Da su igrali protiv bilo kog drugog tima oni bi osećali obavezu da igraju na pobedu. A taj tim ne bi imao motiv kakav je imao Partizan da se do poslednje kapi znoja bori za sva tri boda. S takvom srčanošću na svim utakmicama „crno-beli” bi stajali bolje na tabeli.
Stojanović je bio loš, pa dobar, a sada je krivac. Nikolić je bio bled, pa slab, a sada je majstor. Ali takva je sudbina trenera. Već posle naredne utakmice vetar može da stane ili da duva još jače.
Ivan Cvetković
objavljeno: 29.04.2014.
Pogledaj vesti o: Večiti derbi, Zvezda - Partizan
