Izvor: Politika, 29.Okt.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelena Karleuša
To je bila klasična verbalna komunikacija - tim rečima je portparol sportskog kluba „Crvena zvezda” zaključio slučaj fizičkog napada na prvotimca fudbalskog tima Duška Tošića i njegovu suprugu Jelenu Karleušu od strane „navijača”. U noći s ponedeljka na utorak, napad je, prema prvim izveštajima, uz bujicu psovki i pretnji, vrhunio kamenovanjem automobila u kojem se pomenuti bračni par nalazio, posle čega je policija uspela da, od razbežalog se mnoštva, privede dva izgrednika. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Krsteći stvari lažnim imenom, glasnogovornik sportskog društva Marko Nikolovski i ne sluti koliko je u pravu. Posle deset godina razaranja istine i morala u javnoj sferi pozivima na nacionalnu mržnju i ratovanje od strane elitnih naučnih i društvenih foruma Miloševićeve države, jedan napad bez smrtnog ishoda u tranzicionoj Srbiji, doista, i nije ništa drugo do „klasična verbalna komunikacija”.
Najzad, ako „arhiepiskop cetinjski” i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović), jedan od tri kandidata za patrijarha srpskog na poslednjim izborima, svaki put kad treba da se održi „Parada ponosa”, nazivajući je „Sodomom i Gomorom”, Hrista razapinje na krst – ne zaboravimo, Hristos uči ne samo ljubavi prema bližnjima nego i prema neprijateljima, ljubavi i samo ljubavi – onda je oštećenje automobila osobe koja javno podržava tu i takvu smotru „sumpora i ognja”, samo jedno skromno razapinjanje, jedna krucijaciona vežba. Da, meta pomenutog napada bila je Jelena Karleuša, a ne levi bek tima koji je izgubio utakmicu protiv „Partizana”.
„Nije poenta u rupi, poenta je u srcu”, napisala je o „Paradi ponosa” Karleuša u svojoj kolumni u „Kuriru”, pod naslovom „Otvori svoj um”, i time pogodila u epicentar fobije koja proizvodi moralnu paniku kod nacionalnih dušebrižnika na pomen srpske gej-lezbijske populacije. Amfilohije Radović smatra da „Parada ponosa” predstavlja „svođenje ljubavi na beslovesnu pohotu”, a Slobodan Antonić je naziva „moralno odvratnom”. Palanačka svest homoseksualnu osobu zamišlja kao raspomamljenog pohotnika koji nasrće na sve istopolno oko sebe preteći mu homoerotskom infekcijom! Tome su slična prikazanja Jevrejina u nacionalsocijalističkoj propagandi. Episkopi SPC-a u svom razumevanju homoseksualnosti mogli bi napredovati uzimajući najpre u obzir da se celomudrenom načinu kaluđerskog života ljudi mogu podjednako posvetiti bez obzira na seksualnu orijentaciju. Takođe, trebalo bi da imaju u vidu da je pedofilija bolest i potencijalno krivično delo, ali, da nije ni u kakvoj nužnoj zavisnosti od seksualne orijentacije.
U istoj kolumni, Karleuša pogađa i u središte vladajuće moralne perverzije/hipokrizije: „U Srbiji je normalno da se nacionalnim herojem nazove svaki koji je pobio više od 100 ljudi druge veroispovesti, ali nije normalno da gradom šetaju oni koji zagovaraju ljubav, mir, slobodu, toleranciju!”
Najzad, nije samo jedna kolumna ove autorke uvredila moral „klasične verbalne komunikacije” u Srbiji. U drugoj, ona ovako uznemiruje sujeverje palanačke svesti: „Bog ne živi u crkvi, već u svima nama. I svaki put kad vam neki pop zatraži 100 evrića da dođe na sahranu vašem dedi, i to sve u besnom džipu, setite se mojih reči!” U najnovijoj kolumni, pak, patriotizam je definisan temporalno, u aktuelnom društvenom kontekstu: „Patriota – osoba koja puca na premijera, iz snajpera”.
Povezujući lično i univerzalno u pisanju o gorućim društvenim problemima, bez imalo sentimentalnosti, bez zazora i malograđanskog srama, Jelena Karleuša je uspela da istinitost iskaza prožme iskrenošću. Taj spoj iskrenosti i istinitosti, otvorene ispovesti i direktne analize, neposredovan je teorijskim diskursom. I to je nešto „žanrovski” sasvim novo u našem medijskom iskazu. U njenim kolumnama, naša stvarnost se iskazuje neposredno, jezikom sopstvene brutalnosti. Naime, Karleuša je uspela da reči iz jezika mržnje koji je kod nas kanonizovan u javnoj sferi devedesetih godina prošlog veka, ugradi u jezik ljubavi i tolerancije.
Pred nama je tu na delu neposredna srdačnost nasuprot posrednoj humanističkoj intelektualnosti, ateistička duševnost nasuprot klerikalizovanoj duhovnosti i direktna akcija rečima nasuprot kritičkog diskursa.
Na kraju, treba reći da je i na estradi Jelena Karleuša enfant terrible. Oni koji, poput Đorđa Vukadinovića, za nju s nipodaštavanjem tvrde da je „jedna izrazito nemuzikalna turbo-folk pevačica”, ili, poput Teofila Pančića koji ju je nesebično kolegijalno hvalio, smatraju da su „zvukovi koje JK ispušta pokušavajući da peva nešto najstrašnije što je zabeleženo otkad je čovek izmislio aparate za snimanje i reprodukciju audio sadržaja”, zanemaruju samu bit njenog delovanja na estradi, a ona je upravo u nemilozvučnosti. Uz njenu muziku, naime, nikako ne bi mogli da pevuše i pocupkuju, na bini ili pod binom, sadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i nekadašnji predsednik i premijer Vojislav Koštunica. Sa Jelenom Karleušom, u turbo-folk, koji je suštinski ruralna pojava, prodire urbanost i, umesto palanačke, građanska ideologija.
Estrada je kod nas pratila rigidne političke i crkvene stavove. Jelena Karleuša raskida i sa jednom i sa drugom vrstom trabantstva, i kao što u tekstovima žanrovski prevazilazi dosadašnju kolumnistiku – žovijalan intelektualno samozadovoljavajući rad na spasu duše iskazima – tako prevazilazi i turbo-folk. To je, u stvari, kraj turbo-folka. Sve što danas peva ovu vrstu muzike, u nesporazumu je sa Karleušom, ne iz privatnih razloga, nego stoga što je njenom pojavom bespovratno otpravljeno u arhivu srpske estrade.
Zlatko Paković
objavljeno: 30.10.2010.
Pogledaj vesti o: Crvena Zvezda
