Izvor: Politika, 14.Maj.2015, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Generalna proba za raspad Jugoslavije
Bila je to osmišljena i, pokazaće se, tragična zloupotreba fudbala. Umesto da zvižduk sudijske pištaljke na zagrebačkom „Maksimiru” pre 25 godina označi početak utakmice Dinamo – Crvena Zvezda, stadionom je odjekivao reski zvuk truba rata.
Iako su hrvatsko-srpski sukobi tada već eskalirali na nekim lokacijama, nova vlast Franje Tuđmana je međusobni sukob navijača, opštu tuču sa milicijom i nerede koji su se preneli na zagrebačke ulice iskoristila kao startni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << simbol borbe za nezavisnu Hrvatsku, koji će se ubrzo ugraditi u nacionalnu mitologiju.
Bilo je to vreme u kome su reformski pokušaji premijera Ante Markovića, ostavljenog bez podrške Zapada, bili sabotirani sa svih strana i kada su teritorijalne odbrane Hrvatske i Slovenije bile razoružavane.
Tuđmanu je ipak trebao neki kamen temeljac za konačni raspad sistema i jugoslovenske države. Dok je planirao Domovinski rat, povod je našao na „Maksimiru”, u unapred režiranoj političkoj predstavi fudbala.
Vojske su bile postrojene i pre utakmice. Navijači zagrebačkih „modrih”, poznati kao „bed blu bojs” – zločesti plavi dečki – spremno su zauzeli pozicije i čekali. Kandidujući se za „komandanta” u ratu koji se približavao, Željko Ražnjatović Arkan je iz Beograda, u tri voza, doveo oko 2.500 Zvezdinih „delija”, uključujući „vinerse”, „zulue” i „devilse”.
Navijački omraz je, očekivano, eksplodirao u nacionalističkoj formi. Religija je dolivala ulje na vatru. Incidenti po gradu i na Trgu bana Jelačića kulminirali su na stadionu. „Srbe na vrbe”, uzvikivali su dinamovci, slaveći Antu Pavelića. „Ovo je Srbija”, uzvraćali su zvezdaši, pevajući o Draži Mihailoviću.
Jugoslavija je u direktnom TV prenosu mogla da posmatra početak sopstvenog raspada.
Policajac beži pred naletom fudbalera Zvonimira Bobana (Fotodokumentacija „Politike”)
Usledile su naizmenične ofanzive i kontraofanzive navijača jedne, to jest druge strane. Oko 200 policajaca nije se mešalo sve dok „modri” nisu provalili na teren i uputili se ka „delijama” na jugu. Organi reda tada intervenišu. Opšta tuča. Aktivirani su vodeni topovi. Utakmica je prekinuta, a neredi na stadionu trajali su nešto manje od jednog sata. Povređene su 193 osobe, među kojima je bilo 117 policajaca.
Žestok nasrtaj nogom Dinamovog fudbalera Zvonimira Bobana na policajca Refika Ahmetovića ostaće arhiviran kao antologijski vrhunac drame. Bobanu je doneo titulu zagrebačkog bana („Zagrebački ban, Zvone Boban”), a ostalima je to bio direktan nagoveštaj onoga kroz šta će Jugoslavija ubrzo prolaziti.
Dan posle, bitka se sa „Maksimira” očekivano preselila u svet politike i medija. Zauzete su rovovske pozicije, koje se godinama neće menjati. Beograd i Zagreb su se baražnom vatrom međusobno optuživali za nacionalističke provokacije.
Fudbal je besramno zloupotrebljen. Fudbaleri oba kluba će potom krenuti u pečalbu po svetu, a navijači sa tribina uputiće se na frontove, pokušavajući da poravnaju neizmirene račune sa tribina.
Iako je svima danas jasno da se tok istorije ne bi promenio i da nije bilo te utakmice, „Maksimir” je označio rađanje jednog fenomena koji je od tada napustio okvire sporta: navijača kao neformalne, ali uticajne političke formacije.
Podržana od raznih službi, Udruga navijača Dinama u Zagrebu pre 25 godina nije branila „modre”, već Tuđmanov projekat neovisne Hrvatske. Rivalske srpske službe uspele su da ujedine Zvezdine i Partizanove navijače i da ih pošalju da bi branili srpstvo i projekte Slobodana Miloševića.
Koliko je „Maksimir” doprineo domoljubnoj mobilizaciji Hrvata, toliko je razgoreo nacionalističke strasti Srba. Od navijača će ubrzo nastati paravojske, produžene ruke režima.
Vojnici fudbala prvo su ratovali. Potom su, pod patronatom političkih mentora i službi koje su ih stvorile, iskazali druge vrste ambicija. Arkan je osnovao Stranku srpskog jedinstva, a vlasništvo nad Obilićem upotrebio ne samo da širenjem straha osvoji prvenstvo već i da učvrsti svoju „navijačku formaciju”.
Ratnici srpstva sa „Maksimira” i svi kasnije pravljeni po istoj matrici uselili su se u sive zone politike: palili su ambasade, postavljali balvane po Kosovu. Danas nisu ništa manje moćni.
Kada premijer Aleksandar Vučić, prononsirani zvezdaš i jedan od učesnika maksimirske bitke, kaže da bi crveno-bele trebalo privatizovati, moćni navijači, čije vođe imaju većinu u skupštini kluba, oštro ga upozoravaju da „Zvezda nije na prodaju”.
Sačuvana je moć stečena na tribinama i terenu „Maksimira”, pionirskoj operaciji koja je postala simbol raspada Jugoslavije. Zato „delije” i danas imaju precizno određene prioritete: odbrana čistote srpske nacije i pravoslavlja. Navijanje za Zvezdu je tek na drugom mestu.
Fenomenologija „Maksimira” onemogućila je jednu utakmicu i doprinela ratu, ali svojom radijacijom nastavlja da kontaminira politiku i sport u regionu.
Pogledaj vesti o: Crvena Zvezda
