Izvor: Politika, 31.Maj.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li će „sever” da bude sedma Zvezdina zvezda?
Lepo je što je klub jedinoj generaciji koja je postala evropski prvak ukazao počast kakvu nije nijednoj drugoj, ali...
Od 29. maja 2010. Fudbalski klub Crvena zvezda ima svoju šestu zvezdu. To je generacija koja je, 19 godina pre toga, u Bariju, osvojila Kup evropskih šampiona.
Lepo je što je klub ukazao počast svojoj najuspešnijoj ekipi. Ona i treba da bude zvezda vodilja budućim pokolenjima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da bude primer kako sve može da se dostigne.
Pitanje je, međutim, da li je ispravno da se uz rame Rajku Mitiću (igrao za Crvenu zvezdu od osnivanja do 1958), Dragoslavu Šekularcu (1955-1965), Draganu Džajiću (1963-1975. i 1977-1978), Vladimiru Petroviću (1972-1982) i Draganu Stojkoviću (1986-1990), dakle pojedincima, stavi cela generacija?
Tim pre što je Crvena zvezda od osnivanja imala timove kojima se dičila. Na primer, 1957. i 1971. je igrala u polufinalu Kupa šampiona, 1979. u finalu Kupa Uefe...
Još veće odstupanje od Zvezdinog običaja je što je šesta zvezda proglašena odozgo. Petorica veličanstvenih su to postali spontano, njih je fudbalski narod prihvatio kao takve.
I, mada je i u vreme svakoga od njih bilo velikih asova (od Branka Stankovića preko Vladimira Beare, Borivoja Kostića, Dušana Savića do fudbalera koji su sada kolektivna šesta zvezda, a bili su Stojkovićevi saigrači), niko toj petorici nije osporavao da su iznad ostalih.
Rajka Mitića, na primer, niko nije odredio za prvu Zvezdinu zvezdu. On, čak, nije bio ni njen prvi kapiten. Ali, u ulozi vođe nisu se snašli ni Milovan Ćirić, ni Branko Stanković, i onda je Mitić stupio na scenu. Postao je Zvezdin svetionik, prva zvezda novog sazvežđa, jer nijedan klub na svetu niti je imao, niti ima takav kult.
Kada je kao izuzetan talenat 1983. prelazio iz OFK Beograda u Crvenu zvezdu Mitar Mrkela je bio već viđen da bude peta Zvezdina zvezda. Ali, nije kome je rečeno. Da nije 1986. prešao u Partizan možda bi Milko Đurovski ostao upamćen kao peta Zvezdina zvezda.
I, ono što je najvažnije – Zvezdine zvezde nisu proglašavane naknadno. One su svoje mesto u sazvežđu nalazile dok su sijale punim sjajem. Zamislite da je Rajko proglašen za zvezdu 1977, Šeki 1984, Džaja 1997, Pižon 2001, a Piksi prošle godine?
Pitanje je u šta može da se razvije kolektivno upisivanje u klupske zvezde? Da li će, možda, „sever”, kao „12. igrač”, da bude proglašen za Zvezdinu zvezdu, recimo, sedmu? Ili, neki zaslužni sponzor za osmu?
Na inicijativu našeg kolege Slavka Trošelja „Politika” je 7. januara 1992. pozvala javnost da izabere šestu Zvezdinu zvezdu. Mišljenje su iznele i Zvezdine zvezde, i tadašnji i bivši njeni fudbaleri, i asovi iz drugih klubova, i poznate ličnosti iz sportskog i javnog života...
Na najviše kupona (31.393) koji su stigli u našu redakciju bilo je napisano: Dejan Savićević. Gglasove su dobili još: Miodrag Belodedić (21.584), Darko Pančev (7.389), Vladimir Jugović (6.813), Siniša Mihajlović (3.521) i tim koji je u Bariju postao evropski prvak (1.568). Savićević je, zaista, mogao da bude opšteprihvaćena šesta Zvezdina zvezda da se država nije raspala, zbog čega je klub odmah pustio u inostranstvo i njega i ostale iz te neponovljive ekipe.
Posle toga ništa više nije bilo kao ranije. Niti je Crvena zvezda postizala slične rezultate, niti su se igrači u njoj zadržavali toliko da bi stekli oreol kakav moraju da imaju Zvezdini sveci.
I. Cvetković
[objavljeno: 01/06/2010]
