Izvor: Politika, 30.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sačuvani dostojanstvo i maniri
Alisa Stojanović, pozorišni reditelj, uspela je da ostvari životni cilj, već godinama živi u rodnom kraju, na Vračaru
Oduvek je živela na potesu od Vračara do Dorćola. Jedno vreme utekla je na Karaburmu u Ulicu Salvadora Aljendea. Tu, na okretnici, kod poslednje stanice, Alisa Stojanović čekala je autobus broj šesnaest. On je odvozio u centar u novo, neistraženo, ono izazovno devojačkom srcu milo.
U svoj, kako ga krsti, rodni kraj Vračar vratila se sredinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osamdesetih, odmah posle male mature. Od tada, rediteljka i docent na Fakultetu dramskih umetnosti uspešno ne mrda odatle, što beleži kao životni cilj. Sasvim jasno, do detalja precizno, uočava fizionomiju i karakter ulice, govori o naravi njenih stanovnika, o kućama, portalima, očuvanoj otmenosti i pored vrućih urbanističkih šamara koje je Krunska zaradila poslednjih decenija.
Bez arhitektonskih skandala
Rediteljka sa izrazitim senzibilitetom za savremene teme, oštrim sečivom, kao da grebe po površini, odstranjujući sloj po sloj i stižući do najskrivenijeg tkiva Krunske ulice.
– Najveći deo života provela sam u Krunskoj, ulici omeđenoj Pionirskim parkom sa jedne i sa druge strane Kalenić pijacom koja je najznačajnija u celoj ovoj regiji. Kalenić ima šmek bečke pijace. I nije najbogatija u gradu samo po ponudi, već je ritualno mesto nedeljnih sastanaka. Ljudi sa Vračara, ali i ostalih delova grada sedaju u okolne kafiće, kafanu "Kalenić". Mladi umetnici, pogotovo dizajneri, umeju i da se obuku, u okolnim prodavnicama polovne odeće. Dobro je za Krunsku što se u njoj najmanje oseća današnji haos u arhitekturi – primećuje Alisa.
Osim građana koji su staru drvenariju na svojim prozorima zamenili modernom stolarijom, nema većih arhitektonskih skandala, kao što je to slučaj u drugim delovima grada. Krunska je, kaže Alisa, prva ulica u Beogradu sa zasađenim drvoredom iz 1903. godine. I pored nekoliko neukusnih nadogradnji, koje se ne vide sa spoljne strane ulice, ipak odoleva modernizaciji. Postoji i prećutna solidarnost njenih stanovnika koji se trude da je održavaju čistom. To nije slučajno. Krunska je oduvek bila elitna i zbog ambasada koje se tu nalaze.
– Od pre nekoliko dana dobili smo i novog komšiju. Na mestu Iranske, sada je ambasada Bosne i Hercegovine. Važna institucija je i Muzej Nikole Tesle. To je prvi muzej ispred kojeg sam videla red, što me je podsetilo na muzeje u Parizu. Ređaju se zgrada Studentske poliklinike, sedište jedne političke partije. Većinom žive stare građanske porodice, ali ima i doseljenika koji nisu bitnije narušili njen lik i dostojanstvo. U odnosu na ostale beogradske ulice reklo bi se da Krunska deluje mirno, pitomo, da tu žive samo stariji ljudi – priča Stojanovićeva.
Međutim, Krunska je i važno stecište mladih. Pozorište "Dadov", gde su mnogi započeli svoje umetničke karijere, ima ulaz iz Krunske.
Novac zatvara vidike
Da li zato što je bila na meti ideoloških sporenja ili ne, tek Krunska je često menjala ime.
– Naziv koji sam najduže zapamtila jeste Proleterskih brigada. Te promene imaju dva aspekta. Posmatrano iz praktičnih razloga, dovode do konfuzije u snalaženju. Ideološki razlog je daleko opasniji. U kulturi jednog naroda to je ružan manir. U Londonu postoji dvadeset tabli sa imenima značajnih Srba. Zajedničko im je da su se u jednom trenutku zatekli u tom gradu. To je najbolje svedočanstvo o kulturnom i istorijskom nasleđu jednog naroda – podvlači Alisa.
Beograd je, posmatrano i u staroj veličini zemlje, bio metropola.
– Mislim da je, uprkos tragičnom dejstvu devedesetih godina i siromaštvu njegovih stanovnika, on to i ostao. Međutim, postoji mitska priča o našem gostoprimstvu. Ne vidim da je naše gostoprimstvo nešto specijalno i posebno – oštra je rediteljka.
– Najproblematičnija reč za naš mentalitet i ulični bonton je – izvinite. Ali, kako je u srpski jezik ušlo dosta anglicizama, među mladima taj izraz, iako bočno, sve više prodire u jezik. Zadovoljna sam ako neko registruje da treba da se izvini drugom čoveku – kaže. Ono što joj smeta jeste neplanska gradnja.
– Novaca za zidanje imaju ljudi koji nemaju ukusa. Znači da im je takva gradnja omogućena. Boli me što im se tako nešto dopušta, a to je problem vlasti. Pariz je jedan od najlepših gradova na svetu, ali urbanistički plan grada je rigorozan. On podrazumeva da se vrh piramide u Luvru vidi sa Trijumfalne kapije. Bojim se da se Beograd zatvara u jednom očiglednom arhitektonskom haosu. Potrebno je racionalno razmišljati o njegovoj budućnosti – zaključuje Alisa Stojanović za koju su zdanje Savezne skupštine i Glavne pošte u Takovskoj bez premca u svojoj lepoti.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 30.07.2006.]
