Izvor: Politika, 01.Maj.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fraze i izrazi – deo kulturnog nasleđa
Stručnjaci za jezik smatraju da su ovakvi izrazi neposredan dokaz stabilne veze jezika i kulture u najširem smislu i da ih ne treba izbrisati sa govorne mape našeg područja
Fraze, reči i izrazi – deo kulturnog nasleđa jednog naroda, odomaćeni u govoru većine ljudi sa našeg podneblja, ne moraju, a često i nisu deo leksičkog fonda jezika. Među brojnim poštapalicama koje, čini se, podjednako koriste i stariji i mlađi, ima i onih koji predstavljaju primere loše upotrebe. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Stručnjaci za jezik smatraju da su ovakvi izrazi neposredan dokaz stabilne veze jezika i kulture u najširem smislu i da ih ne treba izbrisati sa govorne mape našeg područja. Naprotiv, treba ih negovati.
Prema rečima profesora dr Vladislave Ružić sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, frazeologija je deo kulturnog nasleđa jednog naroda, a izvori za njen nastanak su i internacionalnog i izvornog karaktera.
– Osnovni izvor za nastajanje frazeologije je grčko-rimska mitologija, ali i istorijski spisi ili određeni događaji. Na primer, „lupaš kao Maksim po diviziji” je izraz koji je nastao na osnovu priče o čoveku koji je nasumice pucao na vojsku. Oni poput „dobiti korpu”, „obrati bostan”, „naći se u nebranom grožđu”, stvoreni su na osnovu narodnih priča, što je zabeleženo i kod Vuka u zbirkama izreka i poslovica – objašnjava profesorka Ružić.
Danas u razgovoru i kolokvijalnom govoru mogu se čuti i konstrukcije poput „drž ne daj”, „obrni-okreni”, „šuć-muć”, „pošto-poto”, „đene-đene”. Neke reči iz ovih izraza više se ne nalaze u leksičkom fondu srpskog jezika, pa se koriste kao okamenjene govorne formule.
Da je reč o ekspresivnim izrazima i rečima koji nisu normirani kao standardni ili književni jezik podseća i dr Biljana Sikimić, viši naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU. Ona ističe da se u lingvistici oni drugačije klasifikuju, prema više formalnim kriterijumima, pa to mogu biti fiksirane ili polufiksirane kombinacije reči, metaforički izrazi, porodični citati, poslovice...
– Ovakvi izrazi neposredan su dokaz stabilne veze jezika i kulture u najširem smislu. Njihova upotreba se zbog toga menja tokom vremena, ali je, istovremeno, u velikoj meri i socijalno uslovljena. Postoje ekspresivni izrazi koji su poznati samo u krugu neke porodice ili efemernih zajednica kao što su neka školska generacija, poslovna firma, sportski klub ili društvo iz kraja.
– Mnoge od njih koje i danas koristimo odražavaju stare društvene odnose koje savremene generacije teško mogu razumeti. Frazeologizam „navodi vodu na svoju vodenicu” recimo svedoči o vremenu u kome su ljudi posedovali vodenice da bi u njima mleli žito, a voda koja je pokretala te vodenice bila velika dragocenost – objašnjava dr Sikimić.
-----------------------------------------------
Mladi stvaraju nove izraze
Kada je reč o jeziku mladih i njihovom žargonu, profesorka Vladislava Ružić ukazuje na to da izrazi nastaju na osnovu želje mlađih generacija da budu kreativni, da sami stvore nešto novo i da na taj način privuku pažnju.
– Njihova kreativnost zaista može uticati na stvaranje novih izraza, pogotovo ako se oni šire prihvate, ali to nije uvek prihvatljivo ako su takvi izrazi obeleženi vulgarnošću – ističe profesorka Ružić.
„Kvaka 22” – naslov britanske antiratne satire sa početka šezdesetih godina prošlog veka i kultni film iz 1970, kao izraz je označavao nešto apsurdno, nemoguće. Danas je, kako ističe dr Sikimić, ovaj izraz ostao nerazumljiv mlađim generacijama.
-----------------------------------------------
„Ustao na levu nogu” pa „izvodi besne gliste”
Samo što je „opajala grad” i „bacila oko” u izlog gde ima „svašta nešto” i košta „đavo i po”, skuplje nego „Svetog Petra kajgana”, prenu je poznata rečenica: „Šta bleneš ko tele u šarena vrata?” Zatim zagrakta: „Je l’ igra bela mečka?”
Muk. Jutros je neko „ustao na levu nogu” i sad je „na tri ćoška”. Izgleda je „obro zelen bostan”, našao se u „nebranom grožđu” i proveo „kao bos po trnju”, pa nasred ulice „izvodi besne gliste”. Neznanac „ko grom iz vedra neba”, osuo na gradsku frajlu „drvlje i kamenje”. Ona je definitivno „lepak za budale”, „ni kriva ni dužna, ubi je grom”.
– Nemoj da te isprebijam ko vola u kupusu i ispresavijam ko Panta pitu – zagrme opet. „Purnja ko lokomotiva”, i smeška se „ko lud na brašno”. „Drž ne daj” okrenu se i ode.
„Šou program u tri čina” pomisli frajla. „Zglajznuo” čovek, „nije u vinklu”, „nakrivo nasađen”, „fali mu daska u glavi”, nešto ga je slomilo „ko mače muškatlu”. „Trista čuda” vuče u kesama, odbačeno „skuplja ko čuma decu”, cirka pivce „’ladno ko zmijče”, „ubio se ko Nemac”… „Obrni-okreni” ovaj je „puko ko bas”.
Među nama – svakodnevno – neko je „pametan i vredan ko pčelica Maja” ili „glup ko noć”, „dosadan ko stenica”, „tvrdoglav ko magarac”, „zapeo ko sivonja”... Neko se „naradio ko crnac”, pa „umoran ko pas” – „spava ko zaklan”. U dokolici „’vatamo zjale”, ponekad „lupamo ko Maksim po diviziji”. Volimo se „ko pas i mačka”, slažemo „ko rogovi u vreći” – ali što vredi čuvamo „ko malo vode na dlanu”.
Napisati ovu priču bilo je „kombinacija ge šest”. M. Simić-Miladinović
D. Aleksić - M. Brakočević
objavljeno: 30.04.2013.
