Izvor: Politika, 07.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Disko klub u podrumu
Radovan Mića Trnavac, akademski slikar, već decenijama stanuje u kući koja je zaštićeni spomenik kulture
Slučajno se rodio u Kragujevcu, slučajno postao slikar. Kao sin predratnog oficira živeo je i u Valjevu, a prvi susret sa Beogradom bio je u Strumičkoj ulici, na Lekinom brdu. Živeo je u Novom Beogradu, a od kada se oženio, Deligradska ulica je postala njegova stalna beogradska adresa. Tu ga već decenijama pronalaze galeristi, agenti, trgovci umetninama, svetski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetnički svet.
Radovan Mića Trnavac, akademski slikar i vajar, čovek nemirnog, tragalačkog duha obišao je gotovo ceo svet. Najduže, poslednjih četvrt veka, živeo je i stvarao u Njujorku. Dovoljna su tri meseca u Americi, primećuje danas on, da se mozak ispere od svake primese nacionalizama i šovinizama.
Atelje u salonu
Ličnost koja ne miruje, slikar dinamične naravi za čija dela svetska, a i domaća likovna kritika ima reči hvale, Beograd, u odnosu na gradove Evrope, vidi kao mali Njujork. Nije to nikakva zamagljena naivnost. On je čovek koji voli ovaj grad. A, o Deligradskoj zna obilje biografskih detalja. Ono u šta je uveren, bez obzira na protok vremena, jeste da je ulica oduvek služila kao putokaz.
– Od svoje dvadesetprve godine živim u Deligradskoj. Kuća u kojoj stanujem kupljena je od porodice Cincar-Janković i pod zaštitom je države. Stojan Titelbek, čuveni arhitekta koji je projektovao mnoga vredna zdanja u Beogradu, između ostalih i Novi dvor, sagradio je i ovu kuću. Od Zavoda za zaštitu spomenika kulture dobili smo odobrenje da gostinski salon postane radni prostor. To je učinjeno tako da prvobitni izgled zgrade ne bude narušen. Jednoga dana na vrata ateljea zakucao je čovek koji je tražio da ga pustim unutra. Ispričao mi je da je nekada na tom mestu bila slikarska škola koju su držali Beta i Rista Vukanović. Tadašnji vlasnik bio je Ljuba Cincar Janković, francuski đak, pijanista i slikar, koji je takođe slikao u toj sobi – kazuje umetnik.
Deligradska ulica se nalazi u najstarijem delu grada. Samo na potesu od Slavije prema DIF-u postoje četiri kuće koje su pod zaštitom države. Cela ulica je arhitektonski tipična za kraj 19. i početak 20. veka.
– Podignuto je nekoliko zgrada u prepoznatljivom socrealističkom maniru, pored koje ove četiri najstarije kuće u Deligradskoj stoje kao dragulji. Ali, ima jedna interesantna stvar. Uoči Božića, na drvetu ispred kuće, neko pokači pšenicu. I tako godinama, a nikada nismo otkrili o kojoj misterioznoj osobi je reč – priča Trnavac.
On svakodnevno slika u svom ateljeu. Na razapetim platnima krive se figure odbačenih predmeta, starudija koja više nikom ne treba.
De Niro i Kopola za istim stolom
Bez prisustva ljudi svet bi za njega, ipak, bio besmislen. Trnavac je čovek koji ima talenta za prijateljstvo. Zato je njegov dom u Deligradskoj mnogima bio i ostao prilepljen za srce.
– Nekada je u podrumu naše kuće bila čuvena diskoteka "Akvarijus", jedna među prvima u Beogradu. Otvorena je sedamdesetih godina, držao je rvački klub "Radnički". Radila je duže od dvadeset godina. Bila je reprezent građanske klase. U socijalističko rigidno, ideološki mračno obojeno vreme, tračak sladunjavog kapitalističkog života. Ko sve nije sišao u taj podrum. Okupljao se kulturni društveni "krem" prestonice. "Akvarijus" u Deligradskoj je za poznate novinare, glumce, reditelje, advokate, slikare, rokere, ali i lutalice, skitnice bio obavezno sastajalište. Lepotice i manekenke su lomile štikle duž Deligradske. Tina Tarner se tu zabavljala sa beogradskim dečacima. Zahvaljujući Festu, u Beograd su dolazile filmske ikone toga doba. Robert de Niro, Kopola, Felini sedeli su sto do stola – sagledava Trnavac svoju omiljenu ulicu u drugačijem svetlu. Oduvek su ga fascinirale stare zgrade. Govore ko smo i šta smo, one su koren prošlosti. Zgrada Glavne pošte u Takovskoj izaziva njegovu pažnju, dok načičkane splavove pored reka svrstava u vizuelno ruglo grada.
– Grad treba sačuvati od arhitektonskih lomova. U poslednje vreme, čini mi se, sve je manje pritisaka da se dozvoli nadgradnja. Ono što bih zamerio vlastima jeste da ne shvataju da je umetnost ta koja dovodi turiste u gradove. Umetnik ne može da stvara ako nema rešenu egzistenciju, krov nad glavom. Grad bi na tome trebalo da poradi – navodi zanimljiv predlog.
– Nekada u svakoj zgradi koja se zidala na vrhu, u potkrovlju, bio je atelje za umetnike. Možda bi i sada investitore trebalo usloviti. Ne mora se slikarima taj prostor davati u vlasništvo, makar da ga koriste – predlaže. Neshvatljivo mu je još nešto.
– Neverovatno je da, kada u Beograd stigne gost iz inostranstva, vrata Narodnog muzeja budu zatvorena. Plan za njegovu obnovu je dobar, ali kada će to da se završi. Imamo muzej koji poseduje trista pedeset hiljada vrednih eksponata, kolekciju francuskih impresionista. Samo jedna takva slika mogla bi da pokrije ne njegovu obnovu, nego gradnju novog muzeja. Grehota je ostaviti ga da čami – mišljenja je Mića Trnavac koji priprema seriju izložbi koje od jeseni kreću od Amerike, preko gradova Evrope do Beograda.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 07.08.2006.]
