Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Jun.2015, 14:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Američki višeboj
“Da, možemo”. Tim sloganom je Barak Obama osvojio položaj najmoćnijeg čoveka na planeti, pa je Aleksandar Vučić u Vašington otišao s nadom da će taj poklič čuti i kad u Beloj kući postavi pitanje: možete li da nam pomognete da ubrzamo proces pridruživanja Evropskoj uniji.
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Verujem da je odgovor (dobijen posle odlaska ovog napisa u štampu) bio pozitivan. Pripreme za takav ishod, proizlazi iz dostupnih informacija, trajale su više meseci. Neposredno mu je prethodio ovdašnji “troskok”, pozdravljen američkim aplauzima: uzdržanost prema makedonskoj drami, Vučićeva poseta Albaniji, a onda i saopštenje – da je Srbija spremna da smanji energetsku zavisnost od Rusije i deo potreba za gasom podmiri iz Azerbejdžana, što je projekat koji podržava Zapad…
Naši motivi su ovde prilično podrobno i marketinški obrađeni, pa se ovom prilikom više posvećujem vašingtonskim razlozima za aranžmane s nama. Dalekosežniji su od bilaterale.
Iako je prezauzet rekordno rastućim globalnim izazovima, Vašington je, izgleda, odlučio da se, opet, više angažuje i na Balkanu, pošto ocenjuje da usporavanje širenja EU na to područje, Moskva koristi za ubrzano jačanje svog uticaja. Sadašnje stanje, izgled i raspodelu suvereniteta na prostoru bivše Jugoslavije, Amerika smatra svojim najuspešnijim spoljnim poduhvatom po okončanju hladnog rata i ne bi da joj iko to ospori. Naročito ne Rusija kojoj je, zajedno sa evropskim saveznicima, zavela sankcije zbog amputacije dela Ukrajine, pri čemu se odande uzvraća: “Kad je moglo Kosovo, zašto ne bi mogao i Krim”…
Prostor bivše SFRJ je, ujedno, jedno od retkih spoljnih područja oko čijeg statusa se američki zvaničnici, vlast i opozicija – koliko god se menjale te pozicije – slažu. Da se podsetimo: bombardovanje SRJ je izvela vojska pod faktičkom komandom demokrate Bila Klintona, a jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova je priznala republikanska ekipa Džordža Buša mlađeg, što sublimira i Obamina demokratska administracija, a što je kurs od koga, po svemu sudeći, neće odstupiti niko od sledećih gazda u Beloj kući.
Pošto je u SAD već počela kampanja za predsedničke i parlamentarne izbore, zakazane za početak novembra sledeće godine, nijednoj od partija, u praktično dvostranačkom sistemu, ne bi odgovaralo da se ispostavi da pogoršavaju stanje u poslovima na Balkanu. Koje su obe predstavile kao “bezgrešno” začete, ali “nedovršene” plodove, koje bi trebalo da naštimuje, u međuvremenu prilično raštimovana Evropa.
Amerika, slično ostalim velikim silama, poodavno sagledava Balkan kao repliku krilatice po kojoj je, on kao fudbal, “najvažnija sporedna stvar na svetu”. Doista, nema velesile, pa ni zemlje izvan našeg poluostrva, kojoj je Balkan glavna stvar.
Imaju preča posla. Kao što su: zaraćena Ukrajina, teroristička Islamska država, oružani košmari u Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji, tragedije emigranata na Mediteranu i u Indijskom okeanu, neizvesnosti s Kinom koja je izrasla u kontru svemu što je ovde i oko nas poslednjih decenija programirano, mogućno širenje oružja za masovno uništavanje, šireće kršenje međunarodnog prava i građanskih sloboda, ugrožavanje privatnosti razmahom tehnoloških “čuda”, klimatski lomovi uvećani nekontrolisanim ljudskim postupcima…
U gotovo u svakoj od tih stavki, kao i u sijaset nepomenutih, Amerika igra ključnu, ali više ne i apsolutističku ulogu. Svet, koji je dobrim delom decenijama oblikovala, promenio se i mimo njenih smernica.
Ali, ne i toliko da bi se išta u svetu bitno pokvarilo ili popravilo bez njenog upliva. Povećana pažnja prema Balkanu, u njenom višeboju, dobija, stoga, vanredni značaj.
Ako se sve odigra prema programu, koji je najavio susret Vučića sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom – kome je malo pre toga izdahnuo teško oboleli sin Bo (46) – to će biti vanredno dragoceni i redak dokaz da rad u opštem interesu i u skladu s državničkim obavezama može da prevlada i nad neprebolnim ličnim gubicima. Pogotovu kad se ima u vidu produžetak porodične tragedije Bajdena, kome su prva supruga i kćerka poginule u saobraćajnom udesu 1972. zbog čega je on bio spreman da se odrekne političke karijere, a od čega su ga bližnji, kažu, jedva odgovorili…
Što se Srbije tiče, Džo Bajden nije upamćen po blagonaklonosti prema njoj. Na protiv. Ni Amerika ne pamti Vučića, iz tih 1990 – ih, po dobrom, kao ni on nju. Kao ni mi sve njih i njima slične.
Ali, nadam se, vreme više pogoduje mašti i davnim uspomenama nego još nezalečenim ranama. A u kome će Srbija i Amerika, možda, ponovo postati saveznici kao što su poodavno bivali u ključnim vremenima po čovečanstvo, a valjda nikad – neprijatelji kao što su nedavno bili, s gubicima obostranog prestiža, koji se sada trude da jedna drugoj oporave, na obostranu dobrobit.
“Da, možemo” i to. Valjda…
.jpg)
