Izvor: Blic, 19.Sep.2010, 01:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da uzmemo neki bod

Zašto je Partizan izgubio u Donjecku? Objasnio je to poslednji u nizu Partizanovih Tomića, talentovan dečak, sklon višku dodira s loptom, dobrog centaršuta ako je lopta u mirovanju i jedan od odgovornih za odsustvo desne strane protiv Šahtjora.

Posle utakmice, izrazio je nadu za budućnost – "da uzmemo neki bod”. Pa, druže, ako uđeš u tekmu "da uzmeš neki bod”, sva je prilika da to nećeš >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << učiniti. "Igrač mora znati zašto igra utakmicu”, govorio je Ivica Osim.

Ovo nas dovodi do Stanojevića, trenera. Oprostićemo mu i staromodonih četiri-četiri-dva u kojima su Kleo i Ilijev bili usamljeni u napadu kao Nikola Žigić veći deo svog vremena u reprezentaciji Srbije, oprostićemo mu i što posle prvog poluvremena nije narečenog Tomića usmerio ka napred i obezbedio mu mogućnost duplog pasa (ili bilo kakvog ofanzivnog pasa) sa nekim saigračem, nećemo mu zameriti ni Lolu zvanog Kvariša, mada bi nam kakav Praviša dobro došao, ali mu nećemo oprostiti što je i sam pomalo razmišljao o "uzimanju nekog boda”. Jednostavnije rečeno, Stanojević je stvar postavio tako da ne primi gol i Lučeskua nije iznenadio ama baš ničim. Šta timovi poput Partizana mogu tražiti u Ligi šampiona, ako nisu spremni na proizvodnju iznenađenja? Pa, gotovo ništa.

Da je, kao što nije, imao nekog igrača iza dvojice napadača, da je bilo ikakve podrške svim onim loptama koje je Kleo, uprkos večitom ukrajinskom rancu na leđima, spuštao okrenut leđima protivničkom golu, da je Ilijev ili neko drugi mogao biti blok-napadač – po receptu Pandev za Milita, pa da Kleo, očevidno spreman za gol, ima mogućnost da se okrene ili da proigra nekoga po boku (ali koga, ako su svi defanzivno raspoloženi, čak i Ilić), da je Lola koji put prišao kroz sredinu, da je" I tako dalje. Sve je to, naravno, kafansko laičko naklapanje, ali je reč o impresiji kao posledici viđenog, a viđeno kaže da je u nekoj drugoj, savremenijoj formaciji, sa tri plus dva u sredini, što znači dva plus jedan napred u brzoj transformaciji, Partizan mogao u najmanju ruku ono što stoji u naslovu ovog teksta – uzeti neki bod.

Prosto kazano – Partizanu je nedostajalo hrabrosti oličene u veri da je moguće pobediti. Možda bi to bilo dovoljno za – ne izgubiti.

No, beše tu i odličnih stvari. Najpre, dabome, Savić. On se, dete, uopšte nije impresionirao velebnim građevinskim objektom, a ni gomilom rastrčanih, agresivnih i grubašnih protivnika: igrao je lopte, sve kako treba. Potom, disciplina u defanzivi. Onda, naravno, Krstajić. Pa i Medo. Ok, i Stojković, sve dok nije zamislio da će usmeravanjem Srne da šutira tamo gde bi ovaj to svakako činio, očajno postavljenim živim zidom i ostavljanjem pet metara slobodnog gola nije samog sebe promovisao u ko-autora tog odličnog, ali odbranjivog pogotka. Srna, inače, dao je bar dvadeset takvih golova, a Stojkoviću je nedostajalo pola koraka. Čak je i Peđa Strajinić primetio rupu koja zjapi od leve stative.

Odlične su bile i zamene, što navodi na pomisao da je Stanojević imao pobedničku misao, ali ne i pobednički duh. Boja je bio upravo to iznenađenje za Šahtjor, ali je i dalje nedostajalo nekog za završni pas ili tačniji centaršut. Više se ne sećam šta je Babović mogao i umeo, uostalom onomad je pobegao iz Partizana u, beše li, OFK, a ubrzo i negde napolje, ali računam da je nesuđeni ulazak umesto Tomića u poslednjem minutu, bila Stanojevićeva pedagoška mera.

Elem, da skratimo: da smo se brukali – nismo. Da smo mogli bolje, više, hrabrije, drskije i manje očigledno – bogami, jesmo.

Stiže, dakle, Arsenal. Kao i na početku svake sezone, Arsenal daje višak golova, igra kao da će na kraju uspeti. A neće. Jer, Arsen Venger, zvani "Pedofil”, i dalje ne može da podnese da u timu ima veću zvezdu od sebe samog. To, naravno, ne znači da nije reč o sjajnom timu i sjajnom treneru, ali znači da Arsenal sa Vengerom teško može više od onoga što već postiže. Paradoksalno zvuči, ali mislim da je Stanojevićeva postavka za Šahtjor bolji izbor za igru protiv Vengerove rastrčane omladine. Baš kao što bi Kleo i Boja mogli ono što nisu mogli u Donjecku. Raća da smiri Fabregasa, i eto ga – "neki bod”. Ali, pre svega, valjalo bi promeniti taj luzerski stav, taj birokratski duh, tu malu misao zameniti za bar malo ćiroblaževićeskog animiranja duša na terenu, pa makar im se, poput lukavog Travničanina, lagalo da su najbolji na svetu. Da nisu, to znaju i sami. Ali, ponekad opreznost nije majka mudrosti. Ponekad je ona drugo ime za skučenost duha, suzbijanje ambicije, valjanje u proseku.

A posle utakmice sretoh Milojka. Kog Milojka? Kako kog, samo je jedan Milojko.

"Zamalo”.

"Zamalo”.

"A šta uradiše Pižonu?”

E, da. Šta uradiše čoveku.

I zašto?

Da uzmemo neki bod.

Zla(tiborska) imperija uzvraća udarac.

Srpska rabota.

Nastavak na Blic...