Izvor: Objava, 16.Dec.2018, 11:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЛУДВИГ ВАН БЕТОВЕН

Немачки композитор Лудвиг ван Бетовен једна је од најкрупнијих личности у историји музике. Он стоји на прелазу из класицизма у романтизам. Његово стваралаштво се може поделити на три периода. У првом он ствара дела по узору на Хајдна и Моцарта, значи дела која су рађена по правилима класичара. У другом периоду ствара дела рађена у сопственом стилу, а дела из последњег периода стварања имају слободнији облик, што значи да припадају романтизму.

Рођен је 16. децембра 1770. године у Бону, у породици фламанског порекла. Бетовенов отац је био тенор у капели изборног кнеза у Келну који је становао у Бону, тако да је Бетовен прва знања из музике стекао у породици. Од најранијег детињства Бетовенов отац је желео да искористи таленат сина у материјалне сврхе и зато га је терао да сатима вежба. Часове му је давао чувени оргуљаш Неф, који га је први упознао са Баховом музиком. За то време Бетовен је добро проучио Бахове фуге "За добро темперовани клавир" и његова остала дела. Године 1787. преселио се у Беч да настави студије. Желео је да ради са Моцартом, али његов боравак у Бечу није дуго трајао. Због мајчине болести морао је да се врати у Бон.

Новембра 1792. опет одлази у Беч, где је остао до краја живота. Брзо је стекао пријатеље у аристократским круговима и постао веома цењена личност због способности импровизовања и компоновања. Али, од 1796, Бетовен постепено губи слух. Велики број дела написао је потпуно глув. Из следећег писма које је писао једном свом пријатељу може, донекле, да се види како је на њега утицала болест.

"Драги мој добри и срдачни Аменда, колико пута зажелех да си уза ме. Твој Бетовен је врло несрећан. Знај да је најплеменитији део мене, моје уво, готово пропало. Да ли ћу се излечити? Ја се надам, али врло слабо. Такве су болести неизлечиве. Требаће да живим бедно, да избегавам све што ми је драго, и то све у свету који је тако бедан и саможив."

У једном другом писму Бетовен пише: "Живим једним бедним животом. Избегавам сва друштва већ две године, пошто ми је немогуће да разговарам са људима; глув сам. Да имам неки други занат било би ми још како-тако могуће, али са оваквим занатом ја сам у ужасном положају."

Бетовенова туга ће се одразити у "Патетичној сонати", а нарочито у лаганом ставу треће сонате за клавир, оп. 10. Требало му је доста времена да се привикне на ову ситуацију и зато се повукао у своје успомене и био сав обузет њима. Из тога доба потиче симфонија у C-duru. И поред тога што је болест узимала маха, Бетовен је интензивно стварао. Критички је прегледао своја дела из Бона и наставио да пише нова од огромне вредности.

Написао је девет симфонија: прва је у C-duru, друга у D-duru - обе имају класичну форму, а трећа "Ероика" - у Еs-duru. Најпре је била посвећена Наполеону, чак је и носила назив "Бонапарта". Кад је сазнао за његово крунисање, исцепао је посвету и написао "Ероика - херојска симфонија која би требало да представља сећање на све велике људе". Четврта симфонија је у B-duru. Пуна је лирских елемената јер је Бетовен писао у време своје велике љубави коју је гајио према Терези Брунсвик. Пета је у c-mоlu, звана "Судбинска", а шеста је у F-duru, звана "Пасторална". У њој се огледа Бетовенова љубав према природи. Седма симфонија је у А-duru, осма у F-duru и девета у d-mоlu. У четврти став девете симфоније Бетовен уводи вокалне солисте и хор, и по облику је приближава кантати. Овакво дело каква је девета симфонија он је желео да напише читавог живота. Из времена када је писао ову симфонију потиче једна његова изјава: "Можда ће хор моћи да буде онакав какав треба." И даље каже: "Кад ми дође једна идеја, ја је никада не чујем у гласовима, него у инструментима." На овој симфонији је радио доста дуго и успео да створи једно од највреднијих дела музичке литературе.

Поред симфонија Бетовен је оставио за собом 11 увертира (а најпознатије су: "Кориолан", "Егмонд" и "Леонора" бр. 3), пет концерата за клавир и један за виолину, 32 клавирске сонате (од којих су најпопуларније "Месечева", "Патетична" и "Апасионата"), 10 соната за виолину (а најпознатије су "Кројцерова" и "Пролећна"), пет соната за виолончело, 17 гудачких квартета и више клавирских трија, секстета и септета. Написао је оперу "Фиделио" и велику "Мису солемнис".

Умро је у Бечу 26. марта 1827. године.