Izvor: Politika, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od bolesti i nemogućnosti lečenja
ISTRAŽIVANJE
Ako postoji nešto što bismo mogli izdvojiti kao karakteristično za dve decenije koliko redovno radimo istraživanja javnog mnjenja, onda je to postojanje strahova među građanima sa ovih prostora. Za to vreme formirane su liste postojećih strahova što je istraživačima omogućilo da prate svaku i minimalnu statistički značajnu promenu. Mada se za to vreme menjala njihova frekventnost, u strukturi strahova dominirali su oni iza kojih se krio primarni – strah za opstanak.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Promene u strukturi prisutnih i dominantnih strahova možemo pratiti kroz tri perioda: Prvi do 1995. godine, drugi do izbora 2000. godine i treći posle 2000. godine. Za prvi period karakteristična je značajna dominacija straha od građanskog rata, sukoba između republika SFRJ i međunacionalnih sukoba. U tom periodu ovim strahovima polako se približavao strah od bolesti i nemogućnosti lečenja. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, ovaj strah je od 1995. godine preuzeo primat od straha od građanskog rata, koji je ostao na vrhu liste stalno preteći da ugrozi prvu poziciju strahu od bolesti sve do 2000. godine. U ovom drugom periodu, strah od građanskog rata je u dva slučaja izbijao na prvo mesto i to u jesen 1998. godine pa do NATO bombardovanja i neposredno pred izbore 2000. godine. Pred tadašnje izbore strah od građanskog rata je ponovo dospeo na prvo mesto u Vojvodini i Beogradu, ali ne i u centralnim delovima Srbije, gde je strah od bolesti i nemogućnosti lečenja zadržao primat. Ovo je bio jedan od nekoliko indikatora da će na protestima te jeseni masovnije učestvovati građani sa tih prostora nego iz Vojvodine i samog Beograda. Posle 2000. godine najznačajnija promena na listi prisutnih i dominantnih strahova vezana je upravo za strah od građanskog rata. Ovaj strah je od decembra te godine do danas sasvim izgubio trku sa strahom od bolesti i nemogućnosti lečenja, strahom od nezaposlenosti i otpuštanja sa posla, pada životnog standarda i strahom od korupcije, kriminala i nepoštovanja zakona. Međutim, i pored ovog zapažanja, važno je napomenuti da se strah od rata u ovoj godini udvostručio samo u odnosu na decembar 2006. godine, što je verovatno posledica intenziviranja i iščekivanja rešenja problema statusa Kosova i Metohije, i dostigao je nivo zabeležen u martu 2004. godine.
Prisustvo straha od bolesti i nemogućnosti lečenja danas se beleži kod oko 82 odsto punoletnih građana Srbije i nalazi se u grupi problema koji su najaktuelniji, zajedno sa problemom nezaposlenosti, padom životnog standarda, korupcijom i zagađenjem okoline. Ovaj strah je sasvim ravnomerno raspoređen po svim sociodemografskim obeležjima stanovništva, nezavisno od toga da li žive na selu ili u gradu, koliko godina imaju, kojeg su pola ili šta su po zanimanju. Međutim, kada zamolimo građane da sami odaberu tri problema koji ih najviše plaše, strah od bolesti i nemogućnosti lečenja izdvaja se na prvoj poziciji sa 47 odsto, koliko je zabeleženo u junu ove godine. Među najprisutnijim strahovima frekventnost straha od bolesti i nemogućnosti lečenja je stabilna i ne beleži značajnije promene. Od početka 2005. do danas njegov raspon se kreće od 43 odsto do 47 odsto. U ovom slučaju beleže se značajne veze između izbora ovog straha kao najprisutnijeg i sociodemografskih obeležja. Njegovo prisustvo raste s povećanjem godina života i češće se javlja kod građana starijih od 55 godina nego kod mlađih. Građani bez obrazovanja ili sa najviše završenom osnovnom školom učestalije se opredeljuju za ovaj problem, a povećanjem stepena obrazovanja opada učestalost straha od bolesti i nemogućnosti lečenja. Kao posledica ovakvog trenda logično je da je ovo problem koji više brine penzionere, domaćice, i zemljoradnike nego ostale grupe stanovništva. Među građanima koji se učestalije opredeljuju za ovaj strah od drugih više je građana kod kojih se beleži subjektivno osećanje siromaštva, odnosno kod onih koji procenjuju da je materijalna situacija njihove porodice loša, veoma loša, ali i osrednja. Strah od bolesti i nemogućnosti lečenja učestalije se beleži god birača Srpske radikalne stranke, nego kod drugih stranaka sa značajnijim prisustvom u biračkom telu.
Na osnovu ovoga moglo bi se očekivati da je stav naših građana o zdravstvu vrlo negativan. Međutim, ocenjujući zdravstvo kao instituciju, naši građani pokazuju vrlo podeljene stavove – ima onih koji o zdravstvu imaju negativan stav (32 odsto), neutralnih (37 odsto) i onih koji o zdravstvu imaju pozitivan stav (31 odsto).
Povezanost stavova o zdravstvu sa sociodemografskim obeležjima ima slične trendove kao i kod izbora najprisutnijih strahova. Negativan stav o zdravstvu učestalije od drugih imaju najstariji građani, sa nižim obrazovanjima, penzioneri, poljoprivrednici, domaćice i nezaposleni.
Iako su građani podeljeni po pitanju stavova o zdravstvu, u istraživanjima u kojima se prati pojava korupcije u našim institucijama zdravstvo zauzima najvišu poziciju.
Ovih dana se u našoj javnosti vodi kampanja za povećanje broja dobrovoljnih davalaca krvi. Možda je prilika da povodom Dana zdravlja i zdravstva ukažemo na još neke nalaze naših istraživanja. U jednom ranijem istraživanju na naše pitanje da li su bili davaoci krvi, dve trećine naših građana kaže da nisu. Ono što je interesantno jeste da je dobrovoljnih davalaca najmanje među građanima do 35 godina, a najviše među građanima koji imaju između 46 i 55 godina, visokoobrazovanima, preduzetnicima i nekvalifikovanim radnicima.
Jedna tema koja se ovih dana polako i stidljivo probija u javnost, a povodom uspeha naših zdravstvenih radnika, jeste i pitanje presađivanja organa, donatorstvo i otvaranje donatorskih kartica. Pre nekoliko godina, a na ideju članova udruženja Evrotransplant, uradili smo istraživanje na prostorima Vojvodine o poznavanju ove problematike i raspoloženja naših građana za donatorstvo. Istraživanje je urađeno vrlo oprezno samo na prostorima Vojvodine iz nekoliko razloga, ali je jedan od njih bio i rezervisanost lekara koji su bili naši konsultanti u ovom istraživanju, da li je uputno uopšte obratiti se građanima sa ovakvom temom. Na kraju istraživanja zaključili smo da je tolika rezervisanost bila neopravdana, jer su građani potpuno prihvatali da učestvuju u jednom ovakvom istraživanju, a rezultati ukazuju na to da se našim građanima niko nikada nije ni obraćao sa idejom da se nešto učini po pitanju činjenice da smo jedna od zemalja u kojoj ne postoji institucionalna regulativa ovog problema ali ni inicijativa nadležnih institucija i pojedinaca. Na pitanje da li bi pristali da budu donori organa posle smrti, 38 odsto Vojvođana je odgovorilo da bi. Među preostalima (62%) koji ne bi, najčešći razlozi za ovakav odgovor su: nisam o tome razmišljao/la 39%, imam hronično oboljenje 19%, pomisao da će njihovo telo posle smrti biti sečeno ih užasava 14%, religiozni razlozi 7%, nisam o tome dovoljno informisan 6%, pomisao da će neko posle njega da poseduje njegove organe nije im prijatna 4%, neki drugi razlozi 7%. Za najveći broj građana koji bi pristali na donorstvo nije bitno ko su osobe koje bi bile primaoci 48%, dali bi organe samo svojim bliskim rođacima 22%, a 11% prijatelju ili nekom rođaku.
Na pitanje da li bi pristali da im bude transplantiran organ druge osobe, ukoliko bi to bilo potrebno, 74% Vojvođana u tom istraživanju je odgovorilo da bi. Među onima koji na to ne bi pristali najviše je građana starijih od 65 godina. S obzirom na to da u nekim zemljama postoji zakon po kojem su svi donori, na naše pitanje da li je u redu da se posle smrti osobe uzme neki organ bez saglasnosti rodbine, 92% Vojvođana je tada tvrdilo da to ne bi bilo u redu, ali ako bi neki njihov rođak izrazio želju da bude donor, 87% ispitanika je odgovorilo da bi poštovali takvu želju a 13% da ne bi. Istovremeno u tom trenutku 72% naših građana nisu znali šta je to donorska kartica, a 89% nije znalo da li u našoj zemlji to uopšte i postoji.
Ovo su samo neki detalji istraživanja koje je obavljeno pre nekoliko godina i samo naš mali prilog naporima medicinskih radnika i udruženja da se javnost što više upozna sa postojanjem ovog problema.
Milka Puzigaća
Agencija Skan
[objavljeno: ]
