Izvor: Politika, 08.Okt.2014, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijerna parada
Vlada ne sme samo da osluškuje klicanje razdraganih građana, već da pažljivo vodi računa o svakom detalju koji utiče na geostrateško pozicioniranje Srbije u skladu sa proklamovanim prioritetom: ulaskom u EU
Zar neko zaista može da misli da najnoviji serijal ne može da izbegne pažnji: otkrivanje spomenika ruskom generalu Đorđu Arsenijeviću Emanuelu u Vršcu, nagrada Fondacije „Braća Karić” Vladimiru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Putinu, beogradska premijera Nikite Mihalkova, vojna parada 16. oktobra, otkrivanje spomenika Nikolaju Drugom Romanovu, dolazak ruskog patrijarha Kirila u novembru.
Moskva, kao i Zapad, u vremenima ukrajinske krize,pojačava pritiske na Srbiju da se opredeli. Svaki signal, svaki detalj, svaka izjava ili tekst, danas se čitaju drukčije nego juče.
Recimo vojna parada kojom je ruskom predsedniku učinjen ustupak da datum oslobođenja Beograda bude sa 20. prebačen na 16. oktobar.
Prva proleterska brigada formirana je 21. decembra 1941, na rođendan Josifa Visarionoviča Staljina, ali je datum posle Brozovog sukoba sa Informbiroom prebačen za 22. decembar. Svojevremeno smo datume menjali zbog Kremlja, danas datume usklađujemo sa Kremljom.
Možda je to deo stvaranja platforme za skoro predsedavanje OEBS-om. Zato me i zanima kako se procenjuju efekti Putinove posete u ovim složenim vremenima, kako će se dalje balansirati na neprijatnoj klackalici Brisel–Moskva, koja, barem na osnovu pobrojanih manifestacija, naginje ruskoj strani?
Čitam u „Politici” da će parada i prisustvo Putina proizvesti pozitivne reakcije građana Srbije, i da političari u Srbiji, pre svega, treba da vode računa o reakcijama naših građana.
Političari, naravno, treba da vode računa o reakcijama građana, oni ih biraju, ali takva politika preti da se katkad pretvori u čist populizam. Kao što se pretvarala, pitajte Borisa Tadića.
Zar su naprednjaci vodili računa o decenijama formiranom većinskom raspoloženju srpskog naroda oko otcepljenja Kosova? Ne bih rekao, ali su hrabro, suprotno toj nebeskoj većini, napravili istorijski zaokret koji je od dugoročne koristi svima. Odredili su sebi strateški cilj koji se ne definiše uz gajbu piva ispred lokalne bakalnice i povike: „Putina za predsednika Srbije.”
Dužnost političara je mnogo više od toga. Oni su tu da vode državu, da prepoznaju njene interese tamo gde ih većina građana ne vidi. Da, kao sada povodom reformi, donose i sprovode odluke koje teško da su u skladu sa „reakcijama građana”.
Političari treba da budu elita koja ima viziju, znanje, hrabrost i sposobnost. Elite su te koje vode ono što se u svim državama zove „ćutljiva masa”. Nekada je interese građana moguće uskladiti s visokom politikom, nekada nije.
Zašto se uljuljkujemo u političkoj naivnosti smatrajući da vojna parada upriličena prvi put posle četiri decenije ruskom predsedniku neće biti negativno pročitana na Zapadu, koji pažljivo knjiži sve naše poteze? Zašto napadamo britanskog novinara Tima Džudu koji nam je samo rekao da će to tako biti?
Kako se to nezadrživo, nepovratno i bez alternative približavamo Evropskoj uniji, dok likujemo što ćemo profitirati na ruskim kontrasankcijama EU oko voća i povrća?
Zar zaista umišljamo da u Briselu ili Vašingtonu, gde još bruje o ruskoj aneksiji Krima, neće biti uočeno da film „Sunčanica” Mihalkova posle beogradske premijere ide upravo na tu spornu političku adresu? Zar to nije politička poruka kojoj je srdačno aplaudirao predsednik Srbije, onaj koji je Rusima svojevremeno nudio Pasuljanske livade za vojnu bazu?
Andželina Džoli je svetsku premijeru svog rediteljskog debija, filma „U zemlji krvi i meda”, imala u Sarajevu 2012. Premijera je izazvala žučna negodovanja po Srbiji gde je procenjeno da je film o vremenima rata u BiH neobjektivan, da je antisrpski. Da je, drugim rečima, politiziran.
Nije Džolijeva slučajno odabrala Sarajevo. Nije se Mihalkov tek tako odlučio za Beograd. Amerikanka je želela da pošalje jednu poruku, Rus neku drugu.
Dok se po Srbiji vrzmaju Rusi koji su na listi sankcija EU, ovde se masovno podižu razni spomenici poznatim i nepoznatim Rusima. Tako se ubrzo od grofa Vronskog došlo do parade
Ko će imati više koristi od posete i parade namenjene mnogo više Putinu nego sovjetskim borcima koji su pre 70 godina pomagali partizanima da oslobode Beograd? Nesumnjivo, Kremlj. Pokazaće, naročito Zapadu, svoje potencijale u širem okupljanju evroazijske grupacije koja je Putinov odgovor na EU i NATO.
Da se razumemo, svaki državnik je dobrodošao u Beograd. Posebno lideri svetskih moćnika kojima Srbija često nije na radaru njihove globalne politike. U tom kontekstu, Putin je važan gost. Kao što je bila Angela Merkel. Ali, tada je veliki svet izgledao drukčije.
Niko nije pričao o obnovi hladnog rata. Zapad nije zamerao Srbiji što potpisuje gasovod „Južni tok” i Rusima prodaje futoški kupus. Rusija je potvrđivala da nije protiv evropskih integracija Srbije. Jedino je konstantno upozoravala da bi ulazak Srbije u NATO bio „katastrofa”.
Danas, niko sa Zapada ne osporava Putinovu posetu, što ne znači da ona ne izaziva zabrinutost da bi ruski predsednik mogao da je iskoristi kako bi Srbiju približio Rusiji, i da bi rusofilski deo ovdašnjih političara pokušao da je upotrebi da Srbiju odvrati od kursa prema EU.
Zapad očekuje da Srbija, kao zemlja kandidat za EU, potvrdi svoju stratešku orijentaciju tako što će se pridružiti sankcijama Unije prema Rusiji. Kremlj, posle „gubitka” Crne Gore, očekuje da Srbija (i Republika Srpska) potvrde da su bastioni ruskog uticaja u jugoistočnoj Evropi.
U tom čitanju, rekao bih, Rusija je nekako privilegovana. Dok proteste po Hongkongu koristimo kao ilustraciju zapadne zavere da destabilizuje Kinu, prećutkujemo nedavne ozbiljne demonstracije u Moskvi protiv Putinove politike u Ukrajini.
Da li to znači da dok nam racio govori da idemo ka Briselu, srce na levoj strani i dalje ukazuje na put ka panslovenskoj, pravoslavnoj braći na istoku? Ako je tako, to bi značilo da Srbija ima raspolućenu spoljnu politiku.
Zato vlada ne sme samo da osluškuje klicanje razdraganih građana, već da pažljivo vodi računa o svakom detalju koji utiče na geostrateško pozicioniranje Srbije u skladu sa proklamovanim prioritetom: ulaskom u EU.
Boško Jakšić
objavljeno: 08.10.2014.
