Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Okt.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Dva pola na dva gola
Bolje je ne prepirati se sa ženama. Ove reči, kojima je u pokroviteljskom tonu Vladimir Putin svojevremeno privodio kraju stratešku polemiku sa Hilari Klinton, na tekućim američkim izborima dobijaju prizvuk zloslutnog predskazanja za Donalda Trampa.
Da je blagovremeno čuo, a onda >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i uvažio, opasku ruskog lidera koga, inače, ceni više nego sopstvenog predsednika, Tramp bi sada imao bolje šanse u finišu maratona ka Beloj kući. Doduše, on je prvi predsednički kandidat u novijoj istoriji SAD kome se zalomilo da mu rival u finalu bude jedna žena (Hilari), pa je prepiranje s njom neizbežno, ali je u grdne nevolje zapao kad se mačističkim istupima zavadio s većinom sunarodnica, koje se vanredno mobilišu da bi ga svele na izbornog gubitnika.
Prema dostupnim anketama – objavljenim pre slanja ovog napisa u štampu i uoči trećeg kandidatskog TV duela – rekordni procenat žena, koje čine 53 odsto biračkog tela, okrenuo se protiv njega, tako da bi, kad bi samo one birale, Hilari trijumfovala sa 458:80 elektorskih glasova (koji odlučuju o pobedniku po vrlo specifičnom izbornom sistemu). Poređenja radi, kad bi se samo muškarci izjašnjavali Tramp bi pobedio sa 350:188.
Glasaće, naravno, i one i oni, uz podvajanja u oba “bloka”, ali sadašnje stanje stvari već daje dovoljno povoda da se priča o prvom “seksi” derbiju, u kojem se dva pola nadmeću između dva (kadrovska) gola, žestinom kakva se viđa u američkom fudbalu (nalik ragbiju). Pojedini istraživači se ne libe da takav tamošnji “meč” krste kao “premijerni izborni rat polova”.
Situacija je višestruko originalna. Prvo, nastala je u zemlji koja je hladnoratovski bipolarni svet svodila na unipolarni, s njom kao barjaktarom, da bi danas unutar sebe doživela novu vrstu biološkog, bipolarnog raslojavanja. Drugo, opet se zapalo u iskušenje nalik rušenju monopola: da prvog crnca na čelu Bele kuće nasledi prvi put žena ili politički amater biznismensko-šoumenske eksponiranosti. Treće, dovela je do političkog rastakanja polnog tandema neophodnog za biološku reprodukciju. Četvrto, proizišla je iz obostranih optuživanja, s prilično argumenata, za profile “serijskih napasnika” (Trampova primena mizoginije i vanbračni izleti rivalkinog muža i bivšeg predsednika Bila Klintona). Peto, i najparadoksalnije, do ove situacije je došlo na osnovu zapleta, koji su većinu i žena i muškaraca nagnali da se opredeljuju po rodnoj pripadnosti zato što se, takoreći, ni po čemu drugom bitnom mahom ne poistovećuju s ponuđenim kandidatima (prvi put u novijoj istoriji favoritima za izbor predsednika poverenje ukazuje manje od polovine anketiranog biračkog tela).
Povrh svega ovoga, ispostavile su se i dve negativne strane pozitivnih kretanja. Dobro je što su se suočile težnje i za kontinuitetom i za diskontinuitetom s vladajućim kursom. To priliči demokratiji, ali je opet “đavo u detaljima”.
Klintonka jeste simbol kontinuiteta, ali sa odstupanjem od demokratičnosti. Ako bi stala na čelo Bele kuće potvrdilo bi se kretanje ka nepotizmu, karakterističnom za porodične dinastije, jer bi posle Buša oca i sina, vlast zauzela supruga nekadašnjeg predsednika. Računica pokazuje da bi, tako, punih 35 godina u vrhu ili pri njemu bio neko od pripadnika te dve familije: Buš stariji je bio osam godina potpredsednik, a onda i četiri godine predsednik, zatim je dva predsednička mandata ispunio Bil Klinton, a posle njega isto toliko Džordž Buš mlađi. Lanac je prekinuo Barak Obama, ali relativno jer je u njegovom prvom mandatu Hilari bila šefica diplomatije, da bi ubrzo potom ušla u predsedničku trku i tako opet bitno uticala na nacionalno odmeravanje snaga.
Sa druge strane, Tramp je slistio rivale unutar Republikanske partije, protivno stranačkom rukovodstvu, i ispostavio se kao jak predstavnik rastućih antiestablišmentskih struja, ali zagovarajući stavove koji su, uprkos njegovim parolama, mestimično suprotni američkom identitetu. Izrazito antiimigrantskim pristupom osporio je doseljeničke korene nacije, a s nekoliko relativizacija spoljne politike nagovestio da bi zanemarivao savezničke obaveze, a unapređivao odnose s Rusijom (ovo drugo je bezuspešno pokušao i Barak Obama). Ubrzanim nekonvencionalnim izjavama, koje je obrazlagao potrebom da se politička korektnost prevaziđe kopanjem po tajnama “ćuteće mase”, pri čemu su na površinu izbijali i rasizam i seksizam i ksenofobija, često je dodavao i demantovanje sopstvenih reči, šireći tako neizvesnosti u pogledu njegovih stvarnih namera, koje su obuhvatale i prilično komotan odnos prema širenju i upotrebi nuklearnog oružja.
Kao i obično, i ova zbivanja u Americi bi mogla da utiču na svetska kretanja. Najbolje bi bilo da se i drugde kao glavne tendencije ispolje težnje za promenama, ka predavanju vlasti kvalifikovanim ženama, pogotovu tamo gde im (kao ovde) vrhunski položaji dosad nisu bili dostupni, i ka kandidatima koji prevazilaze domete partokratije. Ali da pritom ne budu replike ni Hilari ni Donalda, čijim kandidaturama nisu zadovoljni ni oni koji se spremaju da, kud će šta će, glasaju za njih, kao u igri na dva gola u kojoj je svaki gol i autogol.
.jpg)
