Izvor: Politika, 22.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska (ne)realna politika
Položaj Srbije u Evropi može se posmatrati u vremensko-hronološkoj i prostorno-geografskoj perspektivi. Ovaj dvostruki pristup, koji se stalno prožima, ukazuje na neraskidivu povezanost Srbije s procesima koji su se odvijali u modernoj evropskoj istoriji.
Od vremena Prvog srpskog ustanka 1804. godine, položaj Srbije u Evropi definisan je procesom "dugog trajanja" – procesom emancipacije od Otomanskog carstva i stvaranjem moderne srpske države tokom XIX veka. "Srednja" vremenska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dimenzija predstavlja iskustvo stečeno u monarhističkoj, a zatim komunističkoj Jugoslaviji, a tragični događaji u poslednjih petnaestak godina, u vezi s raspadom SFRJ i početkom izgradnje demokratije u Srbiji, predstavljaju u ovom hronološkom pristupu dimenziju "kratkog vremena".
Položaj Srbije u Evropi definisan je takođe u okviru tri međuzavisna geografska prostora – evropskom, regionalnom i lokalnom.
Krajem XIX veka, kao plod dogovora velikih sila tadašnje Evrope u okviru rešavanja tzv. Istočnog pitanja – Srbija je međunarodno priznata kao nezavisna država na Berlinskom kongresu 1878. godine. S prilivom stranog kapitala, ona je prvi put ulazila u međunarodne finansijske tokove, otvarala prve strane banke, dobijala kredite i organizovala institucije po evropskim uzorima. U kontekstu međunarodnih odnosa posle 1878, Srbija je uspešno balansirala između austrougarske i ruske politike na Balkanu. Njena diplomatija je realistično procenila nespremnost Srbije da se suprotstavi Austro-Ugarskoj za vreme aneksione krize 1908. godine. Tek kad je ravnoteža između velikih sila bila narušena, izbio je Prvi svetski rat. Ali, upravo za vreme rata, došlo je do nesklada između srpskih ambicija i stvarnih mogućnosti. Srbija je platila visoku cenu za pobedu u tom ratu. Njeno stanovništvo je bilo desetkovano, a ekonomija uništena. Jugoslovenski program, iako doživljavan kao izraz modernosti, zasnivao se na nerealnoj proceni zajedništva naroda s različitim, često međusobno suprotstavljenim istorijskim iskustvima, tradicijom i konfesijama.
Jugoslavija je dobila svoje granice i međunarodno priznanje na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920. godine. Pripadala je francuskoj orbiti novostvorenih malih država koje je trebalo da služe kao brana mogućem jačanju Nemačke. Isključivi oslonac na Francusku bio je, međutim, izraz nerealne procene značaja i mogućnosti te sile u međunarodnim odnosima. Sistem međunarodnih odnosa između dva rata srušio se kao kula od karata kada su nacistička Nemačka i fašistička Italija odlučile da ga podriju svojom agresivnom politikom. Narodi Jugoslavije, a u najvećoj meri srpski, suprotstavili su se Hitlerovoj sili u okviru dva oslobodilačka, ideološki suprotstavljena pokreta, koji su rezultirali krvavim građanskim ratom. Srbi su ponovo platili najvišu cenu suprotstavljanja jednoj velikoj sili. Ipak, ne treba zaboraviti da je sovjetska Crvena armija učestvovala u oslobađanju Jugoslavije, te da je 1945. godine na Jalti odlučeno da Zapad i Istok imaju pravo na uticaj u Jugoslaviji u proporciji 50 prema 50. Na osnovu ove činjenice može se lakše razumeti mit o Brozovoj samostalnosti u sukobu s Kominternom i o njegovoj politici nesvrstanosti. Trojanski konj Zapada u istočnom bloku ili mekana, "nesvrstana" pesnica Istoka prema Zapadu – sve je to bilo omogućeno malom jugoslovenskom diktatoru u međunarodnim uslovima bipolarnog sveta.
Brozovi epigoni, a u najvećoj meri Milošević, nisu shvatili nove odnose snaga u međunarodnoj politici izazvane padom Berlinskog zida. Ne mogavši da se odvoji od bipolarne matrice sveta, Milošević je nerealno očekivao da će Rusija ili Kina zauzeti mesto nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Po cenu strahovitog rata, patnje i razaranja zaslepljeno je vukao nerealne poteze u unutrašnjoj i spoljnoj politici i time se udaljavao od jedinog pobednika u hladnom ratu, a to su SAD i njeni saveznici.
Demokratska Srbija danas treba da prekine s nerealnim procenama međunarodnih okolnosti nasleđenih u tri vremenske celine u prošlosti koje smo pomenuli. S punom odgovornošću realne politike ona mora voditi računa o procesima koji se odvijaju na tri geografska nivoa u ovom trenutku: svetskom (evropskom), regionalnom (balkanskom) i lokalnom (državnom). Najviše može da se uradi na lokalnom nivou: daljom demokratizacijom i liberalizacijom društva, reformom i modernizacijom državnih institucija, privatizacijom, razvijanjem međunarodne saradnje na ekonomskom i kulturnom planu, Srbija može da stekne ugled ozbiljnog partnera u međunarodnim odnosima. Na taj način Srbija stiče mogućnost da značajnije doprinese miru i stabilizaciji odnosa na Balkanu, da odlučno pristupi evropskim integracijama, i da samim tim postane činilac svetske (evropske) politike, što je u skladu s opredeljenjem svih njenih građana. Ni više, ni manje od jedne male prosperitetne demokratske evropske države.
Stanislav Sretenović
Istoričar, naučni saradnik u Institutu za savremenu istoriju
[objavljeno: 22.07.2006.]
