Izvor: Vesti-online.com, 29.Dec.2012, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srećna Nova 1804.

Svako ima neki svoj kalendar po kome računa godine i vekove. Majama se, tako, istorijski ciklus završio 21. decembra, a trajao je nešto jače od pet milenijuma. Nama je prava istorija počela tek 1804. godine i gle čuda - trajala nam je malo više od dva veka.

Milan Jovanović

Jer, opet smo tamo gde smo bili pre nego što je Karađorđevom narodu dojadilo vodanje opanaka i pravo prve bračne noći svakog age ili kabadahije u napaćenoj i porobljenoj Srbiji, koja je >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << postojala samo u geografiji.

Kao i danas.

Zavrteli smo krug pobeda i poraza, iskrvarili kao niko, klaše naš tuđi, ali se bogami klasmo i sami među sobom. Iz poraza ništa ne naučismo, a pobede u ratu pretvorismo u poraze u miru. I nema mesta ljutnji na Dobricu Ćosića koji je davno konstatovao da nama Srbima mir baš i ne leži.

Tako je i gotovo. Kao što se mator konj ne uči da vuče, tako i u nacijama postoji nešto fatalističko, nepromenljivo, jače i od inata, pogubnije i od samoubistva. Jer, kako drugačije objasniti da na žrtvenik priložiš svaku drugu mušku glavu, a onda galantno svojim krvnicima u ruke daš i nož i pogaču?

Kojim ludilom objasniti srljanje u antisrpski komunistički poredak, koga bez Srba ne bi ni bilo, a koji je desetkovao krem nacije? I kakva psihološka teorija treba da bi se shvatio srpski jauk za Maršalom, uprkos činjenicama i tragovima njegovog nečoveštva?

U zemlji čuda je moguće da se pada u kolektivni trans na pesme Šabana Šaulića, koji tvrdi da su Srbi 1812. (!) godine digli Prvi srpski ustanak - protiv Nemaca (!!). Da lider Palma uživo sluša Betovena, a Tomin savetnik objavi sliku novorođenog sina pokrivenog Hitlerovom knjigom i pobesni zašto mu se novinari mešaju u privatni život.

Da je Karađorđe znao u šta će se potomci njegovih vojvoda, četobaša i vojnika pretvoriti, odsedeo bi u miru pored ognjišta, provodao povremeno Turčinove opanke, davao bi Bogu božje i caru carevo. Da je u ludim snovima video janjičare kako žare i pale Srbijom, od kulture do politike, sam bi sebi odsekao glavu, ne bi čekao kuma Vujicu da za Milošev račun svrši taj posao.

Te 1804. godine Srbin je počeo da skida okove, hrabar i poletan. Da čisti svoju zemlju od petovekovnog mraka. Da oživljava zamrlu veru, gotovo usahlu u senci zelenog polumeseca.

Danas, malo jače od dva veka kasnije, kao da je sve bilo uzalud: srpskim zemljama hode Davutoglu i divlji Arnauti, a krst je prezren. Slobodu, nadu i ponos pojeli su domaći skakavci, verne okupatorske sluge za tepsiju bureka.

Da se mi, što bi rekao slepi starac Milutin, ne ogrešismo o Turke?

Kao što je Andrićev kmet Siman, okuražen dolaskom hrišćanske braće Austrougara, odbio da dalje plaća harač svome agi, misleći da je tursko prošlo. A, onda ga je sustigla surova stvarnost da se vremena menjaju, ali da je ropstvo večno, pa je Siman prvo zaglavio u apsanu, potom ostao i bez to malo jada od imanja, a onda su ga ostavili i žena i deca.

Propio se i skončao u bedi.

Kmet, kao ni Srbi i njihove glavešine kroz istoriju, nisu shvatili da prijatelji ne postoje, a da postoji samo mudrost - u se i u svoje kljuse. I surova, svakodnevna borba, koja traži hrabre, istrajne i poštene, ali su takvi u Srba vazda gurani u zapećak, a govna plivala po površini.

Zbog tog i takvog ološa, neznalica ili samoubica čije smo ludilo skupo platili, naš kalendarski ciklus se završio - na početku. Zato opet živimo u 1804. godini, potlačeni, poniženi, popišani. Roblje begova i janjičara.

A, Karađorđa niotkuda. Ni Miloša.

Ako se ikada na kugli zemaljskoj pojavi neki ovako lud narod, neka mu je u amanet naš zlosrećni kalendar, za opomenu i nauk.

Za nas je, bojim se, već dockan.

Nastavak na Vesti-online.com...