Izvor: Blic, 13.Nov.2011, 03:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pretvaranje vrline u manu
Ne znam tačan broj, ali upućeni kažu da je među nezaposlenima i nekoliko hiljada mladih ljudi koji su završili medicinu. Ima fakulteta koje je teže upisati nego diplomirati, ali to svakako nije medicinski na kojemu je sve teško, od početka do kraja. I ne samo to, nego je studij medicine i jedan od najdužih te se sa obaveznim stažiranjem i eventualnim postdiplomskim periodom može protegnuti i na desetak godina. Nije, nadam se, teško izračunati koliko to košta ponajviše roditelje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali i državu.
Ako je tako (ili i gore) - a dostupni podaci pokazuju da je upravo tako i nikako drugačije - kako je moguće ono što bi trebalo da bude nemoguće? Kako je moguće, dakle, da je takav ljudski materijal (skup i dragocjen) ovom društvu očito nepotreban? Najbrži odgovor će reći da nezaposleni doktori neće da idu iz Beograda što je možda i tačno, ali se problem neće riješiti ako se ti, koji „neće iz Beograda", sad počnu u Beogradu zapošljavati kao konobari, taksisti, noćni čuvari itd. Uostalom, kome se uopšte „ide iz Beograda" u koji se, kao što znamo, godinama isključivo dolazi?
Problem je, znači, i teži i skriveniji. Problem na najotvoreniji način pokazuje kako u životu postoje situacije u kojima nije moguć tzv. individualni izlaz. Individualno uzevši, naime, sve te nezaposlene hiljade zaslužuju svako poštovanje i uvažavanje, ali ih okrutna stvarnost kažnjava kolektivno, pretvarajući ih u nikom potrebnu skupinu suvišnih vlasnika suvišnih diploma.
Za razliku od drugih takođe nezaposlenih stručnjaka sa fakultetskom diplomom, ova profesija je iz određenih razloga specifična. Priznajem, recimo, da ne bih osobito izbjegavao ekonomistu koji je završio ekonomski fakultet, ali bih teško legao pod skalpel nekom hirurgu sa privatnog univerziteta. Takav sam ja, a takav je i on.
