Izvor: Blic, 01.Avg.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda za Teofila!
I za sve one koji su bili žrtve nasilja i koji će biti. A posebno za one koji više sigurno neće biti jer ih više nema. Ne nabrajam imena, bilo bi greh neko, i slučajno, izostaviti.
U času kada ovaj tekst izađe proći će nedelja dana od napada na Teofila Pančića. I za to vreme su ta imena više puta nabrajana, oglasili su se mnogi, počev od Predsednika Republike, napisano mnoštvo tekstova i komentara. Manje-više rečeno što se ima reći.
Ali, ulazeći pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neki dan u terazijski tunel u samom centru Beograda, na sveže okrečenom zidu ugledah velika crvena slova: pravda za Uroša. To je onaj dečko koji je na sudu, kao svoju vrhunsku odbranu, uspeo izgovoriti kako nije znao da je čovek kojem je upaljenu baklju gurao u usta – policajac. Dakle, bilo bi u redu da nije policajac. Da je, recimo, Teofil Pančić. A da je Brankica Stanković ili neko iz porodice Dejana Anastasijevića to bi, već, bila stvar za orden.
Ne misli, naravno, tako samo on. Jasnije ili glasnije, misle to mnogi i u upravama fudbalskih klubova i u Fudbalskom savezu. A čitava stvar se ne može ograničiti samo na fudbalski svet. Oni van njega svoja mišljenja iskazuju prefriganije i inteligentnije. Što, kada se uzme u obzir nivo jasno iskazanih mišljenja i podrški, uopšte nije teško, a ostavlja i prostor da se tužite sudu ako vas neko poimence prozove.
Čitav Beograd je opet ispisan pomenutim parolama, kampanja je uporna i sistematska i teško je verovati da iza nje stoje samo debili. Kao što ona dvojica što su zaskočila Pančića verovatno jesu debili, ali teško da su to sami smislili. Neko pametniji ih je, u najmanju ruku, inspirisao.
Nevolja u slučaju Pančića i svih drugih jeste u tome što se, neposredno posle događaja, digne velika buka koju, do sledeće prilike, zameni tišina. Kako bi se reklo, život ide dalje, naročito za one koji prežive. A parolu na zidovima gledate svaki dan.
Nije onda preterano čudnovato što se svedoci događaja slavno razbeže ili što se na suđenju ubicama Borisa Tatona menjaju iskazi. Mada, to nije opravdanje. Nikome; ni sudstvu – koje je, u poslednje vreme, u nekoliko navrata, demonstriralo tako nežno srce prema nasilnicima – ni za policiju, kolika god bila njena muka da nađe dokaze, kada se svedoci razbeže, a ni samim svedocima koji će, vrlo rečito, opravdanje ličnog kukavičluka pronalaziti i u sudstvu i u policiji.
Beše jednom jedan Rimljanin koji je svaki svoj govor u Senatu, o čemu god da je govorio završavao istim rečima: zato mislim da Kartaginu treba razoriti.
Možda bi i u ovoj priči trebalo smisliti nešto slično.
.jpg)
