Izvor: Politika, 18.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodični duh kuzena Borislava
Nadajmo se da će Deretino izdanje podstaći mlade kritičare da se posvete ovom neprocenjivom književnom bogatstvu srpske moderne proze
Da li je to na pomolu nova seoba? Pošto je pronađeno Zlatno runo, pošto je savladan Severozapadni prolaz i pitanje "Zašto?" nasledilo pitanje "Kako?", poklopivši se (uvek nesrećno!) sa istorijom, zar je došlo vreme povratka na Istok?
Na Badnje veče 1941. godine porodica Njegovan-Turjaški nalazi se pred ovom dilemom, nerazrešivom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni mnogim umnijim glavama, neopterećenim porodičnom tradicijom i porodičnim blagom. Ni sama pitanja u već nadolazećoj ratnoj katastrofi nije uspela da definiše sasvim tačno, kamoli našla odgovore, a furiozne fantazmagorije već su krenule da se odvijaju i Duh porodičnog stabla, genetski oslabljenog novim generacijama – razmaženim, frivolnim, slabićima i snobovima – grčevito se hvata za vazduh ne bi li u njemu pronašao novog zatočnika. Ko bi u tom, prividno veselom, društvancetu koje se okupilo u zamku Turjak, pored Ljubljane, bio u stanju da porodicu oslobodi predosećaja propasti?
Pokazaće se, kao uvek, da će Istorija u čije tokove ne uspeva da pronikne ni pojedinac a kako će tek familija! – doneti presudu i, naravno, pobediti. Seobe predstoje, natrag na Istok, dakako, a Porodični duh, Duh predaka koji se "pojavljuje uvek kad porodici zapreti uništenje", kreće u potragu za čovekom koji će po "kakvoći ljudskog materijala" moći da spasi porodicu i nastavi dotadašnju borbu za porodični opstanak...
Tako počinje, i tako je nastalo sedmotomno "Zlatno runo" Borislava Pekića, najintrigantnije i najveće delo savremene srpske književnosti koje još nije našlo svog potpunog, autentičnog tumača. Tegobna Argonautika čiji se početak nazire u Jedrenima 1361. godine, da bi se njen razvoj pratio preko Carigrada do 1453, potom Tivaja do 1571, Janjine 1739, Moskopolja 1769, Kragujevca 1783, Beograda 1921. i, konačno, Turjaka u Sloveniji 1941. godine. Od prvih Njagoa do potomaka Njegovana, od zanatlija grnčara do trgovaca čija Firma u osvit Drugog svetskog rata čini možda i više od 1 odsto "ukupne finansijsko-industrijsko-trgovačke moći Kraljevine Jugoslavije, i odgovarajući procenat političkog i duhovnog uticaja na njenu sudbinu."
Njagoi su se večno selili; bežali su pred povešću, usput grabeći bogatstvo i moć. Pitanje "Kako preživeti?" postavio je 1769. jedan od prvih stubova kasnije snažne porodice, Simeon Simeona Njago, grnčar "ujedinitelj" Istorije i Umetnosti u porodičnom stablu, dok se nabijen na kolac uvijao kao crv a Moskopolje nestajalo u plamenu koji su izazvali turski osvetnici. Potomci, Njegovan-Turjaški, na Badnje veče 1941. taj porodični upit "Kako preživeti?" i "Kako nadvladati?" sada konačno svode na suštinu "Zašto?" i "Čemu?", inače imanentnu sirotinji a bogatima samo onda kada im pripreti uništenje.
Tako se u Pekićevom "Zlatnom runu" na Argonautiku epirskih Njagoa do istorije beogradskih Njegovana spušta "bolesna tišina što se u koncentričnim krugovima širi iznad Čehoslovačke, Poljske, Francuske, Holandije, Belgije, Danske i Norveške, terajući ispred sebe otužan miris paljevine." I, mada su Njegovani "bezbedni kao najtvrđi trezori... konzervirani u osećanju svoje neoborive berzanske vrednosti" i mada im "ništa ne preti o čemu nije povedeno računa i čemu nije uzeta mera", ipak, da li iko u porodici oseća šta se približava? I u kome će se od njih okupljenih u Turjaškom zamku probuditi nagon za porodičnim opstankom? I ciljem, koji je postavljen još kada se krenulo u Argonautiku, a glasio je: "Moć nad ljudima i stvarima".
Sada postignut, zamagljuje racionalne porodične kalkulacije pa se, u sedam tomova "Zlatnog runa", Pekić bavi Njago-njegovansko-turjaškim špekulacijama, profitima, parnicama i saldima, ovim poslednjim pogotovu, jer oni označavaju onu granicu od koje koraci postaju kraći, teži, nevoljniji, pred bliskim suočavanjem sa istinom da se silazi u nepoznato i niz strminu, ka dnu.
Borislav Pekić u "Zlatnom runu" postavlja sudbonosna pitanja: šta ostaje kada se Zlatno runo – bogatstvo i moć – za koje su se borile generacije jedne porodice, osvoji? Njegovani su od zanatlija postali trgovci, pa od trgovaca veletrgovci "čije se ime i jemstvo s respektom pominjalo od Carigrada i Aleksandrije do Beča i Pešte." A koji je smisao svega toga?
Pekić kaže: "Jednom se i čovek, i porodica i narod moraju zaustaviti, osvrnuti i odvagati svoju prošlost, ne bi li došli do saznanja da li je uopšte bilo svrhe prevaljivati je."
A kada se postavi pitanje smisla, znači da je došao odsudni čas: sve bogatstvo ovog sveta "mrtvo je i trošno": kuće, fabrike, trezori, i više nije bitno ko je bolesniji, pojedinac ili svet, već je samo važno odgonetnuti svrhu postojanja i ahasferskog traganja, stalnog svođenje računa, "saldokontiranja zemaljske istorije" kako Njegovani kažu.
Možda Borislava Pekića možemo nazvati i poslednjim romantičarem srpske proze. Delikatnost i umešnost kojima uspeva da iznova postavi večna pitanja života i smrti, da cilj bitisanja i osude na večno lutanje svetom – postavljeno u antici kroz mit o Argonautima do hrišćanstva kroz mit o Ahasferu – pretvori u fantazmagoriju sa brilijantnim prizorima od kojih svakako izdvajamo onaj skitskog kola iz VI toma, stavljaju ovog pisca u sam vrh evropske i svetske literature 20. veka. Pažljivi tumač "Zlatnog runa" Borislava Pekića, Argonautike Njegovan-Turjaških, simbolično Argonautike svih ljudi sveta, naići će na mnoge repere kojima se pisac suvereno poigrava. Tako će jedno poglavlje, početi proznom parafrazom narodnih pesama "da li grmi... ili... ili... nit`... niti"; drugo će posvetiti lucidnom tumačenju Njegoševog "Gorskog vijenca" i "Luče mikrokozma", a posebna poslastica za književnu kritiku biće portreti ljudi svetske i srpske istorije.
Sedam tomova "Zlatnog runa" Borislava Pekića, koje je upravo objavio Grafički atelje Dereta (Beograd, 2006) sa korekcijama koje je sam pisac, prerano preminuo, počeo da unosi a njegova supruga Ljiljana Pekić dovršila, predstavlja i danas, posle 28 godina od prvog objavljivanja u izdanju beogradske "Prosvete", zlatni rudnik tema o kojima bi trebalo pisati. Recimo, Pekićev odnos prema istoriji i mitu (posebno srpskoj istoriji i srpskoj mitologiji – poučno za sve nas u ovom trenutku!); Pekićev humor-dijamant "Zlatnog runa" i sveukupnog njegovog dela; Pekićevo shvatanje modernog romana; odnos prema umetnosti, jeziku...
Nadajmo se da će Deretino izdanje podstaći mlade kritičare da se posvete ovom neprocenjivom književnom bogatstvu srpske moderne proze. I da oni neće, kada se nađu pred ulazom u Pekićev svet, postupiti kao kukavički Porodični duh Njegovana koji je pred "fatalnom vizijom sveta" (čitaj Balkana, i komunizma) što je obećavala da neće biti više privatne svojine a da će Zlatno runo pripadati svakome – jednostavno zaždio!
Ostavivši kuzena Borislava, po majci Njegovana, da se sa novom fantazmom rve.
Anđelka CVIJIĆ
[objavljeno: 18.11.2006.]
