Izvor: Politika, 18.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemoć (pre)velike moći
U interpretacijama američkog političkog potresa, kako je u medijskom i političkom svetu označen (ne)očekivani prepad opozicionih demokrata na tvrđave vladajućih republikanaca, Senat i Kongres, posebno kad je reč o njegovom uticaju na zbivanja izvan Amerike – a u tom kontekstu i kod nas, u prvom redu na Kosovo – više se očigledno barata željama nego realnim procenama.
Analitičari u evropskim prestonicama krajnje oprezno, na primer, izvlače dalekosežne zaključke kad je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč o ključnom pitanju: da li je posredi ranjivost politike jednog predsednika, suočene s "vijetnamskim sindromom" u novom, iračkom izdanju, ili je znak ranjivosti imperijalne politike jedine super sile, koja istorijski i zakonomerno, kao sve nekadašnje imperije, u jednom času počinje da pokazuje nemoć i ograničenja (pre)velike moći.
Argumenata za ovo prvo, ranjivost očigledno nepopularnog predsednika, kakav je postao na polovini drugog mandata Džordž Buš, ima mnogo. Za nagoveštaj početka sumraka jedne imperije, koja nakon okončanja hladnog rata diktira tempo i često, čak i u odnosu na svoje prijatelje i saveznike, bahato demonstrira samodovoljnost, premalo.
Amerika je, naime, odavno prestala da, ako ne konsultuje, ono bar informiše (zapadno)evropske partnere, što je, inače, neizostavno činila u vreme bipolarnog sveta i ravnoteže straha među blokovima, o svojim namerama na svetskoj političkoj sceni.
U tek objavljenim memoarima, bivši nemački kancelar Gerhard Šreder eksplicitno konstatuje da Sjedinjene Države kad je reč o Evropskoj uniji otvoreno demonstriraju starostavni imperijalni princip "zavadi pa vladaj". Bilo je tako u vreme Bila Klintona, nastavilo se u vreme vladavine Džordža Buša.
Svaki nagoveštaj veće nezavisnosti i suverenosti evropske familije, torpedovan je iz Vašingtona. Resko se stavljalo do znanja, u svim oblastima, od vojske do trgovine, da se to kosi sa američkim interesima. Šreder je spomenuo čitavu pregršt konkretnih primera ilustrujući tu tezu.
Ono što poslednjih dana čini očigledno malerozni Džordž Buš, pre su taktički iznuđeni potezi i traganje za "izlaznom pozicijom" iz iračkog košmara, nego radikalni strateški zaokreti.
U toj grozničavoj potrebi da se spasi što se spasti može, biva moguće i ono što se koliko do juče isključivalo. Demonstrira se, tako, neočekivano drukčiji pristup starim "parijama" Iranu i Siriji, pa u tom kontekstu Bušov evropski glasnogovornik i saučesnik u iračkoj ratnoj avanturi, engleski premijer Toni Bler nudi najednom Teheranu "strateško partnerstvo".
Buš, pak, opet, ne samo iz bilateralnih razloga i otopljavanja atmosfere u odnosima sa Moskvom, velikodušno prihvata ono što je gotovo demonstrativno odbio da učini letos na samitu Grupe 8, čiji je domaćin bio Vladimir Putin – da aminuje prijem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju: biva sve očiglednije da se bez Rusije ne mogu uspešno ugasiti velika žarišta (Bliski istok) i sporovi (Iran, Severna Koreja).
I, napokon, naš slučaj. U pomalo euforičnim komentarima lavine koja je uzdrmala više od jedne decenije neprikosnovenu poziciju republikanaca u Senatu i Kongresu, opet su se izmešale naše poslovične iluzije i realnosti. Baratalo se dosta glasno sa uverenjem da bi ta promena mogla da se pozitivno odrazi na naš ključni problem – pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije – pri čemu je, u nekim slučajevima, proradila tradicionalna ideološka inercija, i zabluda, da nam je levica više sklona.
I kad se ne bi radilo o koordinatama politike, koje se suštinski i najčešće ne menjaju s promenom administracije i političke boje, ostaje činjenica da je "kosovski rat", kako se benigno na Zapadu označava bombardovanje Jugoslavije 1999, delo tadašnje levice na vlasti. I u Vašingtonu (Klintonove demokrate) i u Berlinu (Šrederove socijaldemokrate).
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 18.11.2006.]
