Izvor: Politika, 22.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrtvozornici
Javnost je opravdano uznemirena događanjima u Hitnoj pomoći Beograda. Smenjeni direktor ove službe teško je optužio kolege lekare da su plaćene ubice. Optužbe da su nepružanjem pomoći pacijentima usmrtili njih pedesetak, direktor Josifovski je najpre izneo na konferenciji za novinare, a zatim ih ponovio u javnim glasilima.
– Oni su trgovali mrtvim ljudima, pa im je zato bilo u interesu da ne pružaju pomoć teško bolesnima. Dokaze nemam, a da ih imam, prijavio bih Tufegdžića i Miloševića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tužilaštvu – ukratko je objasnio Josifovski, naglašavajući da pomenuta dvojica lekara nisu ni pokušali da reanimiraju desetine svojih pacijenata.
Tvrdnja je podjednako strašna i nestvarna, a najvažnije pitanje bi trebalo da bude da li je istinita. Ukoliko se slučaj valjano istraži, pa se dokaže da jeste, plaćene ubice čeka teška robija, a ako nije, onda bi bilo normalno da krivično odgovara Josifovski.
Ali normalne pojave već dugo zaobilaze zemlju Srbiju, pa je teško i zamisliti da bi afera u Hitnoj pomoći mogla dobiti drugačiji epilog od onog već viđenog. A to je – pojeo vuk magarca.
Gotovo svakog dana na naslovnim stranama tabloida iznose se teške i često neopravdane sumnje u vidu tvrdnji iza kojih stoje ljudi sa imenom i prezimenom. Političari optužuju jedni druge za najteža krivična dela, ubistva, milionske pljačke, izdaju zemlje, špijunažu, utaju poreza, nameštanje tendera rodbini i prijateljima, za organizovani kriminal. Posle nekoliko dana, nikom ništa – eno ih zajedno u poslaničkim klupama i u koalicijama, ali ne i na optuženičkim klupama sudova.
U ulozi istražitelja, silom prilika, nalaze se pojedini novinari koji pokušavaju da isteraju stvar na čistac, ali umesto odgovora na konkretno pitanje – da li je istina da ste uradili to i to, najčešće dobijaju kontraoptužbe upitanih na račun onog koji je njih optužio.
Ni u slučaju Hitne pomoći nije drugačije. Na delu je sukob dve struje koje se bore za tržište mrtvih duša. Da li će Beograđane sahranjivati javno preduzeće ili privatnik, zavisi i od mrtvozornika koji će za odgovarajuću proviziju ožalošćenoj porodici uručiti vizitkartu pogrebne službe. Mlako reagovanje ministra Tomice Milosavljevića se svelo na to da je neetički rešavati "stručne" probleme preko medija i usput predložene – disciplinske kazne. A na sceni je težak moralni pad jedne profesije, čast izuzecima, koja je očigledno ogrezla u korupciju. Javna je tajna da se podmićuju lekari, babice, medicinske sestre, asistenti i profesori medicinskih fakulteta. Niko ozbiljan ne spori da pogrebnici informacije o tek preminulima dobijaju upravo od lekara. Tako smo pored fudbalske, građevinske, farmaceutske, policijske i ostalih mafija saznali i za medicinsko-pogrebnu.
Ako se pitamo da li je moguće da lekar svesno ubije pacijenta, jedan od odgovora bi mogao da bude – jeste, jer to je nekada radio zloglasni Jozef Mengele.
Ipak, teško je zamisliti lekara koji se oči u oči sa pacijentom na izdisaju koleba u sebi šta je bolje – pružiti umirućem masku sa kiseonikom i probuditi ga iz kliničke smrti, ili njegovoj rodbini uručiti vizitkartu. Lakše je poverovati da je posredi borba za tržište u kojoj su moralno posrnuli ljudi, nažalost u ovom slučaju lekari, izgubili kompas i otišli predaleko u međusobnim monstruoznim optužbama.
Vladimir Jokanović
[objavljeno: 22/09/2006]
