Izvor: Politika, 18.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minus kao sudbina
U jednom od viceva s kraja minule decenije Amerikanac se žali da od pet hiljada dolara mesečne plate za hranu potroši trećinu, na hipoteku, troškove stanovanja i školovanje dece još toliko, za izlaske i provod opet neku sumu... i nikako ne zna gde mu ode 100 dolara. Englez od hiljadu funti na gotovo istovetne stvari potroši 900 i nema pojma gde mu se izmigolje nekih 100. Na istu stvar žalili se i Nemac, Švajcarac... a na sve to Srbin izjavi kako zarađuje 10.000 dinara mesečno, a troši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 20.000. Pojma nema odakle mu tih dodatnih 10.000 dinara.
I zaista, može li s prosečnom platom od 22.259 dinara da preživi prosečna porodica u Srbiji? Teško ili nikako bez dodatnih izvora. A jedan od najizdašnijih i najskupljih jeste – dozvoljeni minus po tekućim računima građana. Tu mogućnost ima oko dva miliona građana Srbije, ali ih, razume se, svi ne koriste u podjednakoj meri. Zato, ako je verovati bankarima, ima popriličan broj onih koji su hronično u "zelenoj", dopuštenoj, ali i u "crvenoj" zoni – minusu većem od odobrenog.
Pošto banke nisu humanitarne organizacije, već specijalizovane trgovine novcem, ni te pozajmice, pogotovo što mogu da se koriste svakog časa i bez najave, koštaju. I to puno. Kamate se kreću i preko dva procenta mesečno. Na nju se obično zaračunava i mesečni rast cena na malo, pa se tako dođe do interesa većeg od 40 procenata godišnje. Da bi se stekao kakav-takav utisak o ceni tako pozajmljenog dinara dovoljno je reći da su kamate na potrošačke kredite oko 27 odsto.
Prema poslednjim raspoloživim podacima od pre nekog meseca građani su ulazeći u dozvoljeni minus napravili ceh vredan 10 milijardi dinara ili 115 miliona evra. Malo ili mnogo? Malo za ono što nam treba, a mnogo, jer se u proseku za taj minus odobravaju jedna do tri plate. Da bi se tako napravljen dug izmirio i platile kamate treba mnogo umešnosti, ali i odricanja, pogotovo ako se, usput, sklizne u crvenu zonu gde su kamate i preko pet procenata mesečno.
U Udruženju banaka Srbije i njegovom Kreditnom birou, koji vodi računa o platežnoj sposobnosti svakog od 3.800.000 klijenata banaka, još nisu, nažalost, izračunali koliko naših ljudi živi sa stalnim ili povremenim ulascima u minus, ali, recimo, u Hrvatskoj svega pet procenata građana koristi tu vrstu dodatnog finansiranja, ali je zato suma čak 616 miliona evra.
Život na veresiju, pa i korišćenjem dozvoljenog minusa, nije naš izum. To čini ceo svet. I što su zemlje razvijenije i bogatije i zajmovi su veći. Mi sa oko 400 evra po stanovniku kreditnog duga, bez minusa na tekućim računima, ne spadamo u mnogo zadužene građane, ali ako se uzmu u obzir samo oni koji su podigli neki kredit, taj prosek se udvostruči – 800 evra. A to već nije mala suma.
Otuda i česta upozorenja guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića građanima da se ne zadužuju olako, jer su kamate visoke, a dužničke obaveze veoma rigorozne. Za sada, tvrde pojedini bankari, Srbi spadaju u red veoma urednih dužnika, jer se broj onih koji ne plaćaju dospele obaveze na vreme izražava u promilima. Pitanje je samo dokle, ako se nastavi sa nesmanjenim tempom zaduživanja.
Kod nas, na sreću, još nema javnih prodaja, "na doboš", imovine dužnicima koji su bankrotirali, ali toga ima u gotovo svim susednim zemljama. Uvodi se i institucija "porodičnog stečaja" za one koji su se neumereno zaduživali. Od ukupnih prihoda takvim rasipnim porodicama pripada samo najnužniji deo za život, a sve ostalo ide na otplatu duga. O mnogo težim oblicima "dužničkog ropstva" i tragedijama onih koji su precenili sopstvene platežne mogućnosti svedoče i crne hronike većine država u našem susedstvu, jer je dug – zao drug.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 18/11/2006]
