Izvor: Politika, 08.Feb.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mane nemačke medicine
Nemačka medicina je najbolja na svetu – kao da uskliču balkanski političari čuvenu rečenicu koju izgovara lik koji tumači Danilo Bata Stojković u legendarnom filmu „Ko to tamo peva”. Doduše, niko od balkanskih lidera ne spominje zaista germansku farmaciju već gorki nemački „lek” za nezaposlenost za koji smatraju da može da izleči balkanske države čije privrede sve više liče na poluraspadnuti autobus iz Šijanovog filma. I kao po pravilu, nemački recept preuzimaju zemlje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojima vladaju premijeri iz socijalističkih i socijaldemokratskih partija, baš one koje se smatraju za naslednice i političke zaštitnice radnika i njihovih prava.
Tako je, između ostalih, hrvatski premijer Zoran Milanović nedavno javno naložio ministru rada Mirandu Mrsiću da hrvatskoj opoziciji i sindikatima dostavi prevod čuvene Harcove reforme tržišta rada i socijalnih davanja iz 2002. godine, kojim bi i Hrvatska da smanji nezaposlenost baš kao što je to učinila Nemačka.
„Nije sramota kasniti za Nemačkom 10 godina, ali 20 godina je glupost”, slavodobitno je izjavio premijer Hrvatske, koja je sa stopom nezaposlenosti od 17,2 odsto odmah posle Grčke i Španije na neslavnom trećem mestu liste država članica Evropske unije sa najvećim brojem nezaposlenih.
Budući da nezaposlenost u Nemačkoj od 5,2 odsto čini nedostižni san za većinu evropskih država, niko od balkanskih lidera ni ne pomišlja da posumnja u „nemačku medicinu” ili da se zapita koja je cena Harcove reforme i da li su zaista Nemci toliko srećni što u njihovoj zemlji među 80 miliona stanovnika samo oko dva i po miliona nema posao.
Uprkos tome što je Nemačka prošle godine ostvarila rekordni trgovinski suficit, ekonomsko čudo Nemačke i te kako ima visoku cenu. Harcova reforma, nazvana po nekadašnjem direktoru u „Folksvagenu” i savetniku tadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, nakon više od 11 godina primene, Nemačku je zapravo drastično raslojila. Uvođenjem takozvanih mini-poslova, potom agencija za iznajmljivanje radnika, ali i smanjenjem naknade za nezaposlene uz smanjenje vremenskog intervala u kojem se ona daje sa tri godine na godinu dana, bez svake sumnje uticala je na to da broj nezaposlenih sa 4,86 miliona u 2002. bude prepolovljen. Međutim, ujedno je došlo do raslojavanja u kojem su se po prvi put u sloju koji prima najniže nadnice, među poluobučenim i neobučenim radnicima našli učitelji, trgovci ili istoričari umetnosti koji su bili u srednjem sloju.
Premda su sve ove promene učinile da Nemačka bude bogatija i snažnija ekonomija, Nemci su postali siromašniji. Prema rezultatima studije Univerziteta Duisburg-Esen, između 1995. i 2010. broj onih koji u Nemačkoj zarađuju manje od 9,15 evra po satu učetvorostručen i sada čini čak 23 odsto zaposlenih.
Za balkanske uslove taj iznos predstavlja nedosanjani san, ali za Nemce to je manje nego što zarađuju njihove komšije u Francuskoj ili Belgiji. Štaviše, kako ističu pojedini nemački eksperti visoka cena Harcove reforme je i u tome da je socijalna zaštita građana smanjena, a da pogodnosti koje su poslodavci dobili u zapošljavanju i otpuštanju zaposlenih nisu smanjile broj ljudi koji su dugo bez posla.
Sumorniji deo priče o nemačkom ekonomskom uspehu predstavlja to što među legalno zaposlenima čak 1,4 miliona ljudi prima manje od 4 evra po satu, milion ljudi radi pod kratkotrajnim ugovorom na određeno, a čak sedam miliona ljudi radi takozvane mini-poslove u kojima se zarađuje 400 evra mesečno, što je duplo manje socijalne pomoći koju prima svaki nemački građanin koji duže od godinu dana nema posao.
Smanjenje nadokanada za nezaposlene, fleksibilnije tržište rada i pogodnosti za poslodavce imale su za cilj da smanje nezaposlenost u Nemačkoj. I, zaista, taj cilj je postignut. Ali, Nemačka kao socijalna država postala je zemlja u kojoj bogati postaju drastično bogati dok se srednji sloj preliva u niži sloj, a oni iz nižeg sloja su na ivici siromaštva.
Iako je Šreder socijaldemokrata, njegova reforma je zapravo samo odgovarala krupnom kapitalu a ne radnicima, zbog toga ne čudi što su sada nemačke socijaldemokrate prilikom ulaska u koalicionu vladu insistirale na uvođenju minimalne zarade od 8,5 evra po satu. Očigledno je da pokušavaju da isprave nekadašnju grešku koja ih je koštala vlasti.
To bi trebalo da imaju na umu i balkanski lideri i to ne zbog svoje budućnosti na vlasti, već zbog dugoročnih posledica na celo društvo. Naravno da nemačke reforme imaju i te kako i pozitivne posledice na tržište rada i ekonomiju, ali je neophodno razmotriti i njihove mane. Jer, gorka nemačka medicina često pomaže da bolesnik ozdravi ali njegova gorčina ponekad može i da pogorša i onako loše stanje pacijenta.
Nenad Radičević
objavljeno: 09.02.2014
