Izvor: Blic, 26.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izveli na put 5.000 dece
Izveli na put 5.000 dece
SMEDEREVO - Ako u Srbiji postoji jedna familija dece kojima krv nije bratska, ali jesu sudbine, neizbrojene suze i uzdasi u jastuk utisnuti jednako duboki, onda je ona u pitomom moravskom selu Miloševac. Od kolevke do pune zrelosti ovde je odnegovano blizu pet hilljada dečaka i devojčica kojima su brigu i ljubav, umesto roditelja, darivale hraniteljske porodice.
U Miloševcu su sve ulice iste. Sokaci se mimolaze, kapije kao da pozivaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da zavirite u domove. Ne znate da li su bašte oko kuća ili kuće u baštama. Toliko je cveća.
Za proteklih 75 godina u ovom hraniteljskom selu odraslo je na hiljade beba ostavljenih u kartonskim kutijama i bolnicama, čiji roditelji nisu mogli ili hteli da ih dovoljno vole. Da su svi ovde ostali, Miloševac bi imao više od 10.000 stanovnika.
Nadežda Pisarević bliži se sedmoj deceniji života, a još pamti imena sve dece kojima je bila mama, baba i drugarica, a ponekad i tetka ako se naljute.
- Više od 40 godina ima kako su mi prva deca došla u kuću, braća Stevan i Dušan. Najmlađe dete prihvatila sam u pelenama, sa šest meseci. Do sada sam ih 25 očuvala, školovala i vaspitavala - kaže Nada, upozoravajući nas da u taj broj računa i svoja dva sina i ćerku.
- Svi su oni moji. Isto sam im skidala temperaturu, noću grejala mleko, učila prvim slovima. Ja sam ostala siroče sa dve godine. Majka mi je umrla, otac poginuo u ratu. Zato se ja i moja deca dobro razumemo. Mogla bih roman o tome da napišem - veli Nadežda uporno nabrajajući imena dece, sada ljudi koji imaju svoje porodice. Mnogima je bila kuma kada su se ženili i udavali, krstila im decu, pratila u vojsku. Sada pomaže snaji Ljiljani da neguje neke nove klince.
- Moja deca su osnovala svoje porodice, pa svu pažnju poklanjamo Neci i Maji. Ona je imala godinu dana kada smo je uzeli, a Nemanja 2,5 godina - kaže Ljiljana dok toplim pogledom predstavlja mališane.
Spustili su glave, stidljivi, kao da se plaše da im u očima ne pročitam nešto što ne bi želeli. Znaju odakle su, ko su žene koje su ih rodile. Ali, ne pitam. Bojim se odgovora. U vazduhu prstima može da se napipa strah. Njihov, ali i moj od njihovih očiju. Razumemo se i ćuteći.
Vrlodobri su đaci, vredni i poslušni, živahni. Ljilju zovu mama. Prve korake Maja je napravila u bašti među Ljiljinim ljiljanima. Za 11 godina samo je jednom videla onu koja je rodila. Pelene joj je menjala Ljilja, a sada je češlja da bude lepa jer idu na slavu. Neci pakuje knjige za školu.
Centar za porodični smeštaj dece 'Rada Mladenović-Đulić Crna' ove godine obeležava 75 godina postojanja. Tamo ljudi provedu čitav radni vek, kao psiholog Dušanka Bakuta. Ostarila je ovde. Direktor Vojislav Pavlović u Miloševac je došao iz bolnice u Donjem Lajkovcu kada je imao godinu dana.
- Majka je umrla, a lekari su mislili da ni ja neću živeti. Onda sam došao kod moje Smiljke koja mi je dala ime Dušan. Posle sam saznao da su me u mestu rođenja krstili u Vojislava. To je jedino što sam dobio od države. Sve drugo dala mi je Smiljka. Kod nje sam preživeo, a u petoj godini života počeo da govorim i hodam. Evo me danas na čelu ove ustanove - govori direkor Pavlović. Jelena Ilić
