Izvor: Politika, 11.Avg.2011, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Curenje para iz NOS-a
Atomske centrale, hvala Bogu, nemamo, a od srpskog nuklearnog programa ostao je samo megalomanski mit iz doba socijalizma, kada jemaršal Titonameravao da u podzemnim laboratorijama Vinče stvori atomsku bombu, kojom bi učvrstio temelje svog trećeg sveta. Više nemamo ni opasno radioaktivno gorivo uvezeno iz Sovjetskog Saveza, koje se vremenom istrošilo u naučnim eksperimentima, pa smo ga poslali nazad u Rusiju, nadgledani od velikih sila zaduženih za globalnu bezbednost.
Možda smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostali bez legende o „A” bombi i starog sovjetskog goriva od koga je mogla da se smućka žešća naprava, ali zato se nismo lišili dve državne institucije sa prefiksom „nuklearni”. Prva je legendarni Institut za nuklearne nauke „Vinča”, a druga pre dve godine osnovano Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (NOS), koje je nastalo pod još nejasnim okolnostima. Vlada, naime, nije znala kako da reši problem iseljavanja nuklearnog goriva, jer u Vinči nisu hteli da uzmu kredit za te namene. Naučnici su bili tvrd orah, nisu verovali vladi da ih neće uvaliti u neplanirani dug, pa je tadašnji ministar nauke Božidar Đelić postupio kao klasičan vladin činovnik – kad nemaš rešenje, ti osnuješ javno preduzeće ili agenciju.
Taj model odgovornog i pragmatičnog ponašanja u vođenju srpske politike je idealan za dve stvari – za udomljavanje partijskih kadrova i stvaranje finansijske baze iz koje će se crpeti novac za crne stranačke fondove, koje se obično aktiviraju u predizbornim kampanjama. Stoga i nije bilo neko naročito iznenađenje kada je u javnost puštena priča o neracionalnom curenju budžetskih sredstava iz NOS-a. Kupovane su limuzine, plaćano štampanje logafirme na upaljačima i hemijskim olovkama, kako bi se širila slava o zaštitnicima nepostojećih srpskih nuklearnih interesa.
Ne treba ovde nekakva naročita analitika, kojom bi se raskrinkala neodgovorna vlast i njihovo upravljanje budžetskim sredstvima. Kada, gle čuda, saznaju za još jednu crnu rupu u javnom sektoru, vladini predstavnici oštro najave: „Ispitaćemo!” Zato sam mnogo veći ljubitelj stripa „Alan Ford”, gde je savršeno prikazano funkcionisanje korupmirane države, kroz famozno „ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena”.
Ništa ozbiljnija od stripa, srpska sapunica se nastavlja i toj mamutskoj seriji se zapravo ne vidi kraj. Posle još jedne finansijske Fukušime sa narodnim parama, dinari i evra cure li cure, ali heroji iz javne uprave su vitezovi bez mane i straha, pa hvataju novac golim rukama. Iako ozračeni, premeštaju lovu iz državnog budžetskog reaktora, smeštajući ih na dva najsigurnija mesta u Srbiji. U svoje džepove ili u partijske centrifuge, koje će ih potom zavrteti, oprati i pretvoriti u obogaćeni politički plutonijum. Možda su državni činovnici kontaminirani izotopima korupcije, ali koga je briga za to, ako se dobiju i naredni izbori.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 11.08.2011.
