Izvor: Blic, 15.Maj.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arapsko proleće
Kada se govori o „arapskom proleću“, često se pravi jedna istorijska analogija sa događajima u Evropi godine 1848. Tada je, naime, evropski kontinent zahvatio niz revolucija.
Svako poređenje hramlje, glasi jedna nemačka poslovica koju je rado citirao filosof Karl Marks, čija je karijera, kao mladog i radikalnog novinara, počinjala upravo 1848. Ostavljajući po strani poslovične (ne)tačnosti poslovica uopšte, ovaj detalj sa Marksom je bitan za razumevanje evropskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << proleća.
Jer, sasvim je sigurno da u Mađarskoj 15. mart, datum upravo vezan za 1848, nije najveći nacionalni praznik zbog Marksa i njegovih istomišljenika, već iz sasvim drukčijih motiva i razloga. Evropsko proleće je, zapravo, bila smesa, da ne kažemo i zbrka, vrlo različitih ideologija, motivacija, a samim tim i ciljeva.
Velike su razlike, što je poznato svakom iole ozbiljnijem istoričaru, između zbivanja u Francuskoj, gde je nekako sve započelo, i zbivanja u Srednjoj i Istočnoj Evropi. U Francuskoj je počelo zbacivanjem jedne monarhije, koja inače nije imala ozbiljnu podršku čak ni među mnogim monarhistima, a okončalo se obračunom buržoazije i proletarijata, tj. Marksovih istomišljenika. Bio je to vrlo krvav obračun te je tek zbačeni kralj rekao: blago republikama, one mogu i da streljaju.
U nekim delovima Evrope, uključujući i one gde si mi nalazimo, priča je dobila nove sadržaje i oblike jer su te revolucije bile tek delom socijalne i liberalne a velikim delom nacionalističke.
Zajednička osobina svima je bio neuspseh i slom, mada privremen. Pod uticajem zbivanja iz '48. Evropa će se i te kako menjati, mada te promene neće obavezno biti u duhu evropskog proleća. Ponekad će biti i paradoksalne. Tako će konzervativni pruski kancelar Bizmark uvesti opšte pravo glasa za muškarce jer je, na osnovu prethodnog francuskog iskustva, zaključio kako široke narodne mase mogu glasati veoma konzervativno i da je levi radikalizam više ideologija manjine (sitno)buržoaskih intelektualaca, kao što je to bio i Marks, nego pruskih masa.
Ne mora se biti poseban poznavalac arapskih prilika da bi se videlo da su između Libije, gde interveniše NATO protiv vladajućeg režima, Egipta gde je oboren glavni američki saveznik, i Bahreiana gde se režim održava uz pomoć trupa iz Saudijske Arabije, razlike ogromne. To bi prilično dovodilo u pitanje razne „teorije zavere" pod pretpostavkom da se njihovi teoretičari logikom mnogo bave.
Teorija zavere je, inače, bilo i 1848. Mnoge pristalice bečkog dvora su bile uverene da iza svega stoje masoni i Englezi, dakle Britanska kruna. Ova teorija je sačinjena logikom kojom se teorije zavera inače vode.
