Izvor: Politika, 26.Okt.2012, 13:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Don Kihoti u jurišu na Belu kuću
Na glasačkim listićima za predsedničke izbore neće biti samo Barak Obama i Mit Romni nego i desetak kandidata „trećih partija”
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Amerika jeste demokratija za uzor, ali gde su u njoj podjednake šanse za sve: kako objasniti da su svu medijsku pažnju u dugom procesu predsedničkih izbora monopolisali samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Barak Obama i Mit Romni, uprkos tome što će na glasačkim listićima (inače različitim u svakoj federalnoj državi) biti imena još desetak predsedničkih kandidata?
Njih nema u novinama, ne pominju ih ni televizije, a nisu predmet pažnje ni mnogobrojnih sondiranja raspoloženja birača. Kao da ne postoje.
Izuzetak je donekle napravljen ove nedelje, posle debate četvoro „Don Kihota u jurišu na Belu kuću”, koju je u Čikagu organizovala Fondacija za slobodne i ravnopravne izbore, a koju je direktno prenosio samo javni TV servis „Si-spen”, kao i internet portali. Tu debatu je vodio penzionisani veteran Si-En-Ena Leri King (naravno, opet u košulji sa tregerima, ovoga puta crvenim), koji je i autor gornje metafore o „Don Kihotima”.
Četvoro kandidata „trećih partija”, inače apsolutnih autsajdera (šanse za pobedu su im oko nule), ovaj nastup su iskoristili da se predstave, mada ni izdaleka nisu politički anonimusi. Geri Džonson, kandidat Libertarijanske partije (ovde treće po veličini i najbrže rastuće), bivši je guverner Novog Meksika (kao republikanac, od 2003. do 2005), Virgil Gud koga je nominovala Ustavna partija bivši je kongresmen iz Virdžinije, a Roki Anderson iz Partije pravde je bio gradonačelnik Solt Lejk Sitija.
Džil Stejn, lekarka iz Masačusetsa, koja je predsednički kandidat Zelene partije, postala je poznata kao protivkandidatkinja Mitu Romniju na guvernerskim izborima u Masačusetsu 2002.
Svesni da ništa ne rizikuju, odnosno da šta god kažu u debati, to ne može bitno da im šanse ni popravi ni pokvari, govorili su slobodno, u prilog čak i onim stvarima koje ni Obama ni Romni nisu smeli da pomenu. Geri Džonson se tako založio za slobodan promet marihuane sa obrazloženjem da ni u jednoj varijanti nije štetnija od alkohola i izneo je stav da je američka vojska morala da se povuče iz Avganistana još pre 11 godina. A poentirao je izjavom da je glasanja bilo za kojeg od dvojice glavnih kandidata „traćenje glasova”, pa je gledaoce pozvao da svoj „protraće na njega”.
Virgil God je odustao od političke korektnosti pozivom da se zabrani ulazak novih imigranata sve dok nezaposlenost ne opadne ispod pet odsto, a Džil Stejn se založila za besplatno visoko obrazovanje.
Računa se da bi samo Džonson mogao da uzme izvestan procenat glasova na koje računa Romni, jer je njegovo ime na listićima u čak 48 država. Ime Džil Stejn je na listićima u 37 i samo njih dvoje imaju teoretsku mogućnost da dobace do 270 elektora, što je minimum za izbornu pobedu. Ostali – uključujući tu i kandidate Američke nezavisne partije, Parije mira i slobode, Reformske, Objektivističke, Socijalističke i Partije socijalizma i oslobođenja (marksističko-lenjinističkog usmerenja), svoje kandidate su istakli samo iz propagandnih razloga.
I ovogodišnji izbori pokazuju dakle da je monopol Demokratske (osnovane 1828) i Republikanske partije (1854) čvrst kao što je oduvek bio.
U samo nekoliko navrata se doduše pokazalo da ta tvrđava donekle može da se podrije. Na izborima 1912. to je pošlo za rukom Teodoru Ruzveltu, posle rascepa u redovima republikanaca, iako je izgubio od Vudroa Vilsona. U novijoj istoriji, veliko talasanje izazvao je 1992. biznismen Ros Pero, koji je čak uspeo da se izbori za debatu sa Bilom Klintonom i predsednikom Džordžom Bušom (starijim).
Iako s vremena na vreme „treći” podstaknu entuzijazam i pokažu da je alternativa moguća, to po pravilu ne traje dugo. „Treće partije su kao pčele”, često se ovim povodom citira dijagnoza istoričara Ričarda Hofstadera (1917–1970) – „umiru čim ubodu”.
--------------------------------------------------------------------------------
Ulaznica za debatu
Da bi se neki kandidat kvalifikovao za učešće u nacionalnoj predsedničkoj debati, on, prema pravilima „Komisije za predsedničke debate” (nevladine organizacije koju su 1987. osnovale Demokratska i Republikanska partija), mora da ispune sledeće uslove: da je stariji od 35 godina, da ima „matematičke šanse” da osvoji 270 elektorskih glasova i da u pet različitih sondiranja biračkog raspoloženja dobije rejting od bar 15 odsto – što je po pravilu lestvica koju mogu da preskoče samo oni koje su nominovale dve glavne partije.
Milan Mišić
objavljeno: 26.10.2012.
Pogledaj vesti o: Vašington, Predsednički izbori
.jpg)
