Izvor: B92, 06.Dec.2010, 03:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pula - Sreća po izlasku iz lavirinta
Bila je nedelja, a iz brodogradilišta Uljanik, koje je bilo na drugom kraju zaliva Pule, iza hotela Rivijera i Arena dopirali su ulomci neke svečane koračnica. Zna se, biće porinuće, isporuka nekoga broda Rusima ili Skandinavcima i veselo čitavog dana. Odlično za naš tajni plan...
Autor: Boro Soleša
Izvor: Danas
Jedina konkurencija muzici sa navoza, na kojima se grade brodovi, bili su zvuci na guslama, koje je svake nedelje proizvodio komšija Boško. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Kao da je uz repertoar koji je nasledio od predaka i bez vozne karte putovao u Kolašin. Sa jako „navijenog" radija se moglo čuti nedeljno izdanje veselih Jurine i Franine. Tog jutra sam sa razrednim prijateljem Adrianom otišao da zajedno sa Jordanom, Brankom (guslarevim sinom) i trojicom velikih momaka, Borisom, Zoranom i Igorom krenemo u tajnu avanturu.
Ispod naše kuće nalazila se duboko usečena ulica koju smo često gledali, ali tamo nikada nismo išli. Zato što je do tog dela ulice vodila oštra, velika strmina iza koje je bila gvozdena ograda sa kopljima iza kojih je uvek bio jedan vojnik, straža. A onda tu su stalno tutnjali teretni kamioni. Bilo je opasno.
Sada smo pored stražara prošli brzo kao da nešto krademo. Boris je ispod jakne nosio papu, kako smo zvali katranizirani debeli papir kojim su se oblagali krovovi. Terpapir, je li.
Problem je bio to što su za nama „odraslima", koji smo svi išli u osnovnu školu „Vladimir Gortan", krenuli i neki poletarci, koji su tek ostavili pelene i sledili nas u stopu.
Boris je ostao iza nas da ih vrati na sigurno. A onda smo, jer smo već prošli vojnu stražu i već se videlo crno grotlo u steni, skriveno iza zavese od bršljana, koji je rastao iz kamena. Tu je bio naš cilj. Zavukli smo se iza bršljana, a Igor, kojemu je Boris ostavio papu, sada je lovačkim nožem krojio baklju. Napravio ih je pet. Plan je bio da uđemo u otvor u steni (setio sam se bajke Sezame, otvori se i prođoše me trnci od straha da se stena neće otvoriti kada se budemo vraćali) i da potrošimo dve baklje, a kada zapalimo treću da počnemo da se vraćamo. Računali smo da ćemo u međuvremenu naći zaostalo ilalijansko i nemačko oružje, o kome je pričala čitava Pula.
Ušli smo unutra, prvih nekoliko metara probijala se svetlost sa ulice, ali svega par koraka dalje mogli smo se osloniti samo na svetlost baklje koju su naizmenično nosili Boris ili Igor. Po svodu tunela tumarale su naše senke. Dva puta smo skretali u bočne hodnike.
Pod nogama sam osetio blatnjavu vodu, koja je odmah prodrla u patike. Sve je bilo u redu, čak i kamenje o koje sam se saplitao, ali kada se ispred mene sapleo Jordan, a Adriano me stao nagovarati da se vratimo, obuze me čudan osećaj. Samo sam očima pratio baklju u Igorovim rukama i očajnički pokušavao da ponovo sastavimo lanac rukama jer je to bila jedina garancija da ćemo se živi izvući iz lavirinta tunela ispod Pule, koji vodi do luke...
- Kažu da ako za pet minuta ne nađemo oružje Talijana ili Nijemaca, koji su ga ovdje ostavili u povlačenju, vraćamo se - šaptao mi je Jordan.
Tek što je on to izgovorio kada Igor reče „Nazad". U njegovom se glasu mogao osetio strah da neće naći pravi put ka izlazu, iako smo prošli jedva par stotina metara. Probi me hladan znoj.
Jarka svetlost bila je pravi šok.
Kada sam čuo vesele zvuke koračnice iz brodogradilišta, osetio sam kao da me nešto čuva. Nedelja je mogla početi.
.jpg)
