Izvor: RuskaRec.ru, 12.Mar.2017, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RPC i katastrofa revolucije
Nedavno je jedan predstavnik RPC izjavio da crkva ne može smatrati revoluciju 1917. godine „velikom“. Nešto kasnije je predstojatelj Ruske pravoslavne crkve, patrijarh Kiril, malo korigovao ocenu tih događaja, okarakterisavši revoluciju kao „veliki zločin“. Patrijarh je imao u vidu posledice revolucije i uglavnom ono što se dogodilo kad su boljševici zauzeli vlast u oktobru 1917. godine, tj. početak građanskog rata i militantni antiklerikalizam Lenjinovih pristalica, jer je pobijeno >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << mnogo sveštenoslužitelja i srušeno mnogo hramova. Godina velikih potresa: Kako je Rusija izdržala dve revolucije 1917? Sa druge strane, nisu boljševici počeli revoluciju. Odricanje cara Nikolaja Drugog od prestola bilo je izazvano ustankom u Petrogradu krajem februara, dok su oktobarskim događajima prethodili meseci revolucionarnog previranja i neprekidne krize vlasti. U svom govoru patrijarh je samo pomenuo carevo odricanje od prestola, mada je upravo taj događaj pokrenuo „crveni točak“, govoreći jezikom Aleksandra Solženjicina. Predstojatelj RPC nije detaljno govorio o tom periodu, iako upravo tada, u vreme februarskih događaja, Crkva nije podigla svoj glas u odbranu monarhije. Kasnije je Crkva podržala Privremenu vladu, čiju je vlast patrijarh s pravom kritikovao zbog fatalne nesposobnosti da izvede zemlju iz krize, usled čega su boljševici došli na vlast. „Nije bilo drugog izlaza“ Postoji mišljenje da Crkva u tim uslovima nije mogla postupiti drugačije. Pobeda revolucije u Petrogradu je bila munjevita. Još 26. februara se činilo da vlada kontroliše situaciju u glavnom gradu, a već sutradan je Petrograd bio u rukama pobunjenika. Skreće se pažnja i na to da Crkvu i formalno nije imao ko da brani jer se car Nikolaj Drugi još 2. marta već bio odrekao od prestola u korist svog brata, a ovaj je pristao da prihvati presto tek posle odobrenja Osnivačke skupštine. Car Nikolaj se o odricanju od prestola nije konsultovao sa Sinodom kao najvišom crkvenom organizacijom koja je posle reformi Petra Prvog i ukidanja patrijaraštva rukovodila Crkvom pomoću ober-prokurora, koga je imenovao patrijarh. Pored toga, među liberalno nastrojenim bivšim poslanicima parlamenta koji su došli na vlast posle revolucije bilo je samo nekoliko pristalica monarhije, i to ograničene, ustavne, što govori o tome da su monarhističke ideje bile slabo zastupljene u tadašnjoj eliti. Akteri ruske revolucije: Odgonetnite ličnost Posle reformi Petra Prvog Crkva u suštini nije bila samostalna institucija nego nešto nalik na ministarstvo, tj. deo državnog sistema koji je funkcionisao isto kao i ostali resori, rekao je u intervjuu za „Rusku reč“ istoričar sa Moskovskog državnog univerziteta Fjodor Gajda. Najpre se događajima nije pridavao poseban značaj, a kada je revolucija neočekivano pobedila, Sinod je postupio kao i druga ministarstva – priznao je novu vlast. „Logika Sinoda po kojoj je on dejstvovao sastojala se u tome da se ne dozvoli raspad državnosti i građanski rat. To se moglo učiniti na jedan način […], – priznavanjem Privremene vlade“, rekao je Gajda. Da to tada nije bilo učinjeno Crkva bi se našla na „političkom udaru“ ljudi koji su došli na vlast posle svrgavanja monarhije. U tim uslovima Sinod nije imao drugog izlaza, uveren je ovaj istoričar. „Mnogaja ljeta“ Privremenoj vladi Pa ipak, protivnici takvog pristupa optužuju Sinod zbog toga što je gotovo ravnodušno pratio događaje u Petrogradu i svesno je odbio da podrži cara. Zamenik ober-prokurora Nikolaj Ževahov u svojim „Uspomenama“ pisao je da je 26. februara predložio mitropolitu, koji je predsedavao u Sinodu, da se obrati pastvi sa pozivom koji bi sadržao „strogo upozorenje Crkve, koje poziva na zdrav razum i u slučaju neposlušnosti preti crkvenom kaznom“. Sinod to nije učinio. Zašto je ponovo pokrenuta istraga ubistva carske porodice? Sinodu se prigovara za pasivnost u odbrani carske vlasti, ali i za užurbanost u priznavanju nove vlasti. Crkveni jerarsi su stupili u kontakte sa Privremenom vladom već 2. marta, na dan kada se imperator odrekao prestola. Zatim je Sinod prihvatio ober-prokurora koga su imenovale nove vlasti i na svojoj prvoj sednici posle početka revolucije (4. marta) njegovi članovi su izrazili radost povodom nastupanja „nove ere“ u životu pravoslavne crkve. Zatim je novi ober-prokuror zajedno sa jednim crkvenim jerarhom, kako piše Ževahov, simbolično izneo iz sale za sednice carsku stolicu. Iznošenje stolice je propraćeno patetičnim govorom. Sinod je 9. marta uputio poslanicu u kojoj je pozvao vernike da imaju poverenja u Privremenu vladu: „Ispunjena je volja Božija. Rusija je stupila na put novog života države. Neka blagoslovi Gospod našu veliku Otadžbinu srećom i slavom na njenom novom putu“. Ubrzo je specijalna crkvena komisija uklonila iz svih crkvenih knjiga pominjanje imperatora. Svuda je ono zamenjeno molitvama za „blagovernu Privremenu vladu“, i to „na mnogaja ljeta“. Da li se Crkva mogla usprotiviti caru? Prema mišljenju istoričara iz Ruskog državnog univerziteta društveno-humanističkih nauka (RGGU) Mihaila Bapkina, Crkva je svesno odbacila hiljadugodišnji savez sa carskom vlašću, jer je u novim okolnostima sagledala mogućnost da viševekovni spor reši u svoju korist, a on se sastojao u pitanju ko je nosilac vrhovne vlasti u državi – car ili prvosveštenici. Bapkin izvodi zaključak da je iz tih razloga „sveštenstvo odigralo jednu od glavnih uloga u svrgavanju ruske monarhije“. Danas crkveni jerarsi prećutkuju „politički stav najviših crkvenih činova u periodu posle februara“, jer se on ne podudara sa savremenim pozicioniranjem Crkve kao organizacije koja podržava državnost i tradiciju, rekao je istoričar u intervjuu za „Rusku reč“. Komentarišući takvo mišljenje u intervjuu za „Rusku reč“, zamenik šefa Odeljenja RPC za odnose sa javnošću i medijima, Vahtang Kipšidze, izneo je slične argumente kao istoričar Fjodor Gajda. Predstavnik RPC je naglasio da Crkva nije mogla nekako samostalno dejstvovati u ono doba, s obzirom na to da je faktički imala status jednog od svetovnih resora u imperatorskoj Rusiji. „Tim statusom je potpuno isključena mogućnost da Crkva bude nezavisna snaga u društvu [koja je mogla imati neki svoj politički stav – za ili protiv carske vlasti] jer je ta mogućnost, nažalost, potpuno ukinuta tokom 200 godina sinodalnog perioda“, rekao je predstavnik RPC. Pobeda uz božiju pomoć Negirajući težnju Crkve da bude saveznica revolucionarima u borbi protiv monarhije, predstavnik moskovske patrijaršije je istakao glavni princip u stavu RPC: „Crkva nikada nije podržavala ništa što bi doprinelo eskalaciji sukoba među ljudima istog naroda, bratoubilačkih podela, ratova i revolucija […]“. U Ruskoj pravoslavnoj crkvi je takođe rečeno da se patrijarhove reči o revoluciji kao „o velikom zločinu“ odnose na sve revolucionarne događaje tog doba, počev od svrgavanja monarhije.
