Izvor: Politika, 21.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patriotizam u učionici
Zašto prvi premijer rođen posle rata želi da u obrazovni sistem vrati predratne vrednosti
Japan menja svoj "Fundamentalni zakon o obrazovanju", donet još 1947. godine. Novi, koji je upravo prošao u gornjem, manje važnom domu parlamenta, povod je za vrele nacionalne debate i popriličnu globalnu pažnju. Kao i u sličnim situacijama ranije, najviše su zabrinuta dva velika suseda, Kina i Koreja.
Glavni zagovornik izmena zakona je Šinzo Abe (52), koji je prošlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << septembra postao dosad najmlađi premijer Japana, prvi koji je rođen posle za zemlju više nego traumatičnog Drugog svetskog rata, tamo okončanog prvom i dosad jedinom upotrebom atomskog oružja, posle čega je usledila japanska bezuslovna predaja i višegodišnja američka okupacija.
Abe, koga mnogi smatraju nacionalistom, zapravo sa velikom energijom gura zakon koji je predložio još njegov prethodnik, Junićiro Koizumi. Polazeći od uverenja da postojeći, donet pod okupacionim vlastima, u kojem u minulih bezmalo 60 godina nije promenjena ni zapeta, "ne odražava japanski način razmišljanja i slabi nacionalne vrednosti", novi poziva na "negovanje vrednosti koje respektuju tradiciju i kulturu, ljubav prema naciji i domovini koja ih je odgajila, uz uvažavanje drugih zemalja i doprinošenje međunarodnom miru i razvoju".
Dok bi u drugim zemljama ovo bilo benigno, u Japanu je dotaklo osetljiv nerv.
Duga senka
U pitanju je "duga senka" japanske prošlosti i uverenje, prvenstveno kod suseda, ali i drugih azijskih zemalja koje su bile žrtve japanskog militarizma, da se Japan još nije u dovoljnoj meri i na pravi način suočio sa "tamnim dolinama" svoje istorije, odnosno činjenicom da je tokom 30-ih i 40-ih godina prošlog veka oko 20 miliona ljudi stradalo od Japanaca, bilo porobljeno, mučeno, silovano ili izloženo medicinskim eksperimentima sličnim onima u nacističkoj Nemačkoj.
Način na koji je za Japan rat okončan – atomskim bombama i zaista velikim stradalništvom civilnog stanovništva (više od 200.000 ljudi u Hirošimi i Nagasakiju), donekle je izmenio perspektivu i stvorio utisak da je zemlja u većoj meri bila žrtva nego agresor. Pod američkom rukom donet je pacifistički ustav kojim se ne dozvoljava vođenje rata niti održavanje armije (mada Japan ima "Snage za samoodbranu", de fakto kopnenu vojsku, kao i mornaricu, pod firmom Obalske straže).
Debata o tome treba li Japan, koji je danas glavni američki saveznik u Aziji, da promeni taj ustav, da na međunarodnoj sceni igra ulogu koja je srazmerna njegovoj ekonomskoj moći (druga ekonomija sveta) i, ukratko, postane "normalna zemlja", vode se još od početka 90-ih, ali konsenzusa još nema. (Tokio je, na primer, poslao jedinicu pripadnika Snaga za samoodbranu u pomoć saveznicima u Iraku, ali oni ne smeju da se bore, a čuvaju ih Holanđani i Australijanci.)
Ranije raketne, a pogotovo nedavna nuklearna proba u Severnoj Koreji, dali su ovim debatama novi podsticaj, pa je prvi put lansirana i ideja o nuklearnom oružju u japanskom arsenalu odbrane. Otuda, novi zakon o obrazovanju ne tiče se samo đaka, nego i suštinskog položaja i uloge Japana u današnjem svetu.
Simbol Jusukunija
Za opoziciju i liberalne intelektualce povratak patriotizma u školske klupe predstavlja menjanje same prirode savremenog japanskog društva i povratak na predratno vreme nacionalizma i indoktrinacije. Kina i Koreja su posebno uznemirene zbog toga, jer godinama već, ritualne posete japanskih premijera i ministara kontroverznom šinto hramu Jusukuni, gde je memorijal 2,4 miliona japanskih vojnika koji su poginuli u ratovima koje je Japan vodio u poslednjih sto godina, ali gde je osveštano i 14 pogubljenih ratnih zločinaca – tumače kao negiranje militarističkih zločina i kao dokaz novog uspona japanskih nacionalista. (Zbog tih poseta, Peking i Seul su prošle godine otkazale samite sa tadašnjim premijerom.)
Abe pak zagovara da je krajnje vreme da Japan sa sebe skine oreol sramote i mazohističkog samokritikovanja., odnosno da se oslobodi psihološkog i legalnog balasta koji je nasleđe prvih posleratnih godina. Njegovi oponenti pak tvrde da je to novi doprinos eroziji posleratnog pacifističkog ustrojstva države.
Širi kontekst je možda u novim prilikama na Dalekom istoku. Decenijama je, naime, Japan bio ekonomski neosporni lider regiona. Danas su i Kina i Koreja zahuktale ekonomske lokomotive: na globalnoj rang-listi najvećih privreda planete, Kina je tik iza Japana, s ambicijom i realnim izgledima da, sa deset puta većim stanovništvom, brzo postane broj 1 u Aziji. Po mnogim prognozama rivalstvo između Japana i Kine će se povećavati u godinama koje dolaze. Japanski konzervativci možda i zbog toga procenjuju da je vreme za zbijanje redova – već od školskih klupa.
Milan Mišić
[objavljeno: 21.11.2006.]
