Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Nov.2016, 23:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Natikače

Hoćemo li dočekati zimu u kojoj će se sneg održati od klanja svinja tj. od Dana republike do Sv. Trive, i u kojoj će mraz stezati tako da možeš napolje u natikačama? Kad se štrikaju natikače - a štrikaju se od vune, od domaćih ovaca koje deo svoga epitela mogu možda i prepoznati na gazdinim nogama, ako dođe da namiriva ili da ih obiđe u natikačama - mera se uzima preko debelih čarapa, u vunenim čarapama i potkrpljenim natikačama možeš izići na koliki ti drago minus; štaviše, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ako bi ledenice koje vise sa streje počele da se tope, ako bi led u manjim barama počeo da puca pod nogama, pravac kuća: natikače su za suvo vreme.

Prema vrsti potkrpe natikače se dele na one koje su dobile stari đon odbačenih cipela ili čizama, i na one koje su potrkpljene kožom kupljenom u Zrenjaninu specijalno za tu namenu: leder, debljine možda četiri milimetara, žuti se lepše nego đon kupovnih cipela, kad nove natikače uzmeš u ruke i okreneš ih naopako, kad vidiš đon i srebrni venac od ekserčića zvanih tekse, dođe ti žao što ćeš ih nositi, što će koža izgubiti i boju i sjaj, što će proći kao trava i cveće u mađarskoj romansi.

Natikače su ekološka, organska obuća, mahom za odrasle, ženske su sredini ravne (tu gde su na cipelama šnirovi), ili su neznatno čak i ugnute, muške imaju doštrikani špic, trougao usmeren ka korisniku. Farbaju se najčešće u crnu, iznenađujuće postojanu boju, ali ih ima i u osnovnoj, umalo ne rekoh fabričkoj boji: beloj ili suroj.

Svaka familija imala je nekog zlatnorukog dovoljno da potkrpi natikače, profesionalno se time bavio samo čika Žika Mumin, zvani Lort.

Jedan dan larma ispred njegove kuće, deca, neko ih poslao valjda da pitaju jesu li gotove natikače, odškrinu vrata da bi im glas prodro u dvorište, ali su spremna da ih hitro zalupe ako se odnekud zaleti kera: „Čika Loort, čika Looort...“ Žika sa konka pita: „Ko vas je poslo...“ – „Čika Čeda Đirski...“, odaju složno svoj izvor. „Bem vam učitelja“, na to će domaćin, ljubazno, kao da zahvaljuje na preporuci, „šta ste teli?“

Žika i njegova žena Sejka će nam biti komšije nekoliko njihovih poslednjih, a izgleda i naših decenija, kupovali su mleko od mojih, jedne kišne večeri ulazi u avliju čika Žika sa minijaturnom plavom šerpicom u koju je unapred stavio novac, metalne apoene tadašnje Jugoslavije, zvecka gotovinom i pevuši kao u kakvoj reklami: „Ja nisam kao država, ja plaćam unapred...“

U nepomično i gluvo zimsko popodne stoje deda Vela i Žika Torački ispred Romanove kuće, možda su i u natikačama, mada je hladno i maglovito, ne sedi im se u kući pored furune, rešeni su da pomalo i zebu dok se na ćošku ne izrodi nešto što će ih razgaliti i nasmejati, ali niko ne dolazi, već se dvoume da dignu ruke i oni od društvenog života, kad, kroz Veliku dolju dolazi Žika Belić zvani Krilan. Deda Vela nije rad da opet sluša Krilanove pripovedačke akrobacije, a nije Krilan ne znam ti kakvo nadahnuće čak ni za Živu, sa kojim uvek bude smeja, uglavnom će deda Vela: „Ajdemo dok nije stigo Žika...“ – „Neka, mani ga“, na to će Živa, „može da posluži kad je dan ovaki...“

I tako, posluživali smo se jedni drugima, samo da vreme što brže mine: izgleda da smo u tome uspeli, i više nego što smo se mogli nadati. 



Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 21.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...