Izvor: Luftika.rs, 06.Maj.2021, 10:39
Svaki 9. Srbin član SNS-a, a zemljaka odavno više ‘napolju’ nego u matici
Srpska napredna stranka zavladala je Srbijom na krilima pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine. Nikolić se nakon preuzimanja predsedničke dužnosti povukao sa mesta predsednika stranke koju je osnovao i predao je Aleksandru Vučiću.
Na prvim sledećim parlamentarnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << izborima SNS je osvojila poverenje građana i formirala Vladu zajedno sa SPS-om. Premijer je postao Ivica Dačić, a Srbija je dobila prvu izmišljenu i tada najvažniju funkciju u državi – Prvi potpredsednik Vlade – koju je upravo Vučić zadužio. To je bio uvod u horor film naših života, kojem se još uvek ne nazire kraj.
Nikolić je nestao sa političke scene nakon isteka prvog mandata, a zamaskirani sukob njega i Vučića oko toga ko će se kandidovati za narednog predsednika Srbije završio se Nikolićevim potpunim povlačenjem iz javnog života. Predsednička vila na Dedinju ostala mu je na korišćenje do daljnjeg, a za njega je tada takođe izmišljena i Kancelarija za saradnju sa Kinom i Rusijom, čime je ozvaničen „kompromis“ u vladajućoj stranci.
SNS je svake godine uvećavao članstvo, a građani su jurili da potpišu pristupne formulare u nadi da će dobiti uhlebljenja i stalne poslove, pre svega u javnim službama. Istina je da su rukovodeća mesta po svim javnim preduzećima, pa naniže do poslova spremačica i čuvara, najčešće dobijali stranački poslušnici te da se to dešavalo i pored zabrane zapošljavanjau javnom sektoru.
Međutim, stranka je do te mere narasla da sada broji, po nezvaničnim podacima, oko 750.000 članova. Kako zadovoljiti apetite svih članova? Neki od njih postali su strastveni aktivisti, tapšači i barjaktari za skromnu dnevnicu i dalje se nadajući da će njihov trud biti prepoznat za unapređenje i neku udobniju poziciju u državnom aparatu.
Neki su zbog toga pristupili sajber odredima za satanizovanje po društvenim mrežama i komentarima po sajtovima sa dnevnim i nedeljnim vestima, kao i na Jutjubu. Takvi „ljudi“ prozvani su sendvičarima ili još botovima.
Vrh stranke okitio se titulama doktora nauka, po hitnoj proceduri, a i osnivač stranke Tomislav Nikolić završio je fakultet za koji niko, pa ni on, ne zna gde mu se nalaze amfiteatri i slušaonice.
Zbog svega navedenog, ali još mnogo čega drugog, mladi i regularno školovani ljudi pohrlili su van granica Srbije u potrazi za materijalnom, ali i moralnom egzistencijom. Nisu želeli da postanu „drugovi članovi“ i njihove diplome postale su bezvredne u aktuelnom sistemu.
Od ratova i sankcija devedesetih godina prošlog veka, egzodus mladih nije prestajao. Pronalazili su načine i kada su granice tadašnje SR Jugoslavije bile zatvorene, a nakon uvođenja bezviznog režima za srpske državljane pri ulasku u EU taj broj konstantno se povećava iz godine u godinu.
Građani Srbije ne odlaze više samo u zemlje Zapada, već sve više mladih svoju sreću traži i u zemljama bliskog i dalekog Istoka, pa čak i Afrike. Prošle godine, pre pandemije, osvanuo je podatak da sada i zvanično ima više Srba u rasejanju nego u matici.
Roditelji ispraćaju svoju decu u suzama, besni, ogorčeni i nemoćni da nađu razlog koji bi njihovu decu ubedio u ostanak. Na svojoj koži su osetili svu patnju života u Srbiji, a ne žele i ne mogu svoje najmilije da ubede u prosperitet svoje zemlje u koji ni sami ne veruju.
Pravi podaci kriju se od građana, to nije ništa novo. Fingiraju se brojevi preminulih i obolelih od koronavirusa, a to je i sam Predrag Kon javno priznao tokom prošle godine. Fingiraju se prosečne zarade, fingira nam se i život koji neupitno prolazi pred našim očima.
Sve se fingira u ovoj zemlji, pa i podaci o ukupnom broju stanovništva. Prema poslednjem popisu iz 2011. godine, Srbija je imala tačno 7.186.862 stanovnika, a sledeći popis prema planu se treba održati iduće godine.
Prema ciframa koje figuriraju ovih dana, u Srbiji sada živi oko 6.9 miliona ljudi. Koliki je stvaran broj niko zapravo ne zna, jer mnogi naši ljudi su i pored svih prijava boravka u svojoj zemlji i važećih dokumenata, godinama u najvećoj meri „preko grane“.
Dakle, za deset godina oko 300.000 manje stanovnika i to da častimo statističare sa umanjenim ciframa. Ukoliko vladajuća ekipa bude sprovodila popis, što je posmatrajući celokupna zbivanja najrealnije u ovom trenutku, sigurno će se i taj podatak dobrano maskirati. Znajući da u Srbiji i mrtvi glasaju, da je nepoverenje kod većine građana ogromno, nema mnogo razloga da se poveruje u istinitost sledećeg popisa.
Ako se računa da SNS broji 750.000 članova, onda se dolazi do frapantnog podatka da je svaki deveti stanovnik Srbije zapravo član vladajuće partije. Nekadašnja Komunistička partija Jugoslavije imala je oko 900.000 članova, ali na gotovo 23 miliona stanovnika. Naprednjaci ubrzano stižu KPJ i to samo na nivou jedne Srbije.
Ukoliko svaki član SNS-a „ubedi“ samo jednog punoletnog građanina da svoj glas da baš njima, dolazimo do brojke od 1.5 miliona glasova samo za ovu partiju. Spiskovi po javnim preduzećima, batinaški odredi i nekakvi bugarski vozovi samo su sigurna karta za pobedu na svakim narednim izborima. Oko čega i o kakvim izbornim uslovima onda pregovaraju vlast i opozicija?!
Opravdan je strah da će u nekom momentu doći do erupcije nezadovoljstva ostalog dela stanovništva, te da Srbiji u tom slučaju preti opasnost od građanskih sukoba jer se vlast, po svim parametrima, teško može smeniti na „demokratski održanim izborima“.
Za to vreme mladi odlaze. Koronavirus ih je svakako usporio u toj nameri, a mnogi situaciju prate iz dana u dan kako bi prvom prilikom otišli „trbuhom za kruhom“.
Siniša Kovačević, dramaturg i potpredsednik Narodne stranke, pre izvesnog vremena je govorio o problemu egzodusa mladih ljudi iz Srbije, slikovito pokušavajući da objasni kako to zapravo izgleda.
– Zamislite da od stepeništa Narodne Skupštine imate kvartete mladih ljudi koji stoje jedno do drugog i ispred sledećeg kvarteta mladih je jedan metar razmaka. Na godišnjem nivou, iz Srbije ode mladih ljudi toliko da zadnji kvartet stoji na stepeništu Skupštine, a prvi kvartet je na ulasku u avion – rekao je Kovačević u jednom intervju pre dve godine, a zatim dodatno pojasnio.
– Matematika je strašno prosta, a kao i sve brojke neumoljiva. Od Skupštine do aerodroma ima 14 kilometara. U kilometar stane 1.000 takvih kvarteta ( 4.000 ljudi u kilometar), puta 14 (kilometraža između Skupštine i aerodroma), to vam je 56.000. Toliko otprilike godišnje ode ljudi iz Srbije. To je ta zastrašujuća kolona. Stvari morate vizualizovati da biste ih shvatili – objasnio je početkom 2020. godine Siniša Kovačević u emisiji “Bez ustručavanja”.
Ovi podaci su uznemirujući kada se pridoda razlika između nataliteta i mortaliteta u našoj zemlji, te o tom obećanom i nadasve nebuloznom prosperitetu za „dve, najdalje tri godine“ ne vredi trošiti reči.
Može li se narod osloboditi straha, mogu li se opozicioni političari udostojiti razumom da bi konačno shvatili da kritički deo naroda ne veruje u prazna obećanja? Na osnovu životnog iskustva i svemu doživljenom u ovoj zemlji, odgovor je negativan.
Sunce tuđeg neba po svemu sudeći će i dalje obasjavati lica naših odbeglih mladih koji ne žele sudbinu svojih roditelja, čiji su računi iz prošlosti i nesrećne mladosti i dalje ostali nepodmireni.
Da li je cilj da se čitavo stanovništvo učlani u SNS i da se reč vladara više uopšte ne dovodi u pitanje? To je svakako želja vlasti, ali će uvek postojati oni koji se sa takvom realnošću i strategijom neće pomiriti. Svoju sreću potražiće daleko odavde, a svoju zemlju ostaviće na milost i nemilost parazitima koji će gledajući ružičaste TV kanale i dalje verovati da nisu prošle te „dve, najviše tri godine“.
Komentari na Kojin odlazak iz zemlje su kao najbolji vetar u leđa
Pogledaj vesti o: Predsednički izbori
.jpg)
