Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Okt.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Novi tip intervencije
Sirija kao da postaje važnija drugima nego sama sebi: dok je obeznađeni lokalni stanovnici masovno napuštaju, u njoj vanrednu šansu za sebe vide Amerikanci i Rusi, koji se nadmeću ko će više da je preuredi po sopstvenom ukusu. Izvesno je već da ona nikad neće biti kao što je bila, a na šta će ličiti umnogome zavisi od toga može li ova situacija da opovrgne cinične krilatice Vinstona Čerčila: “Rusija je zagonetka umotana >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u misteriju unutar enigme” i da “uvek možete računati da će Amerika uraditi pravu stvar, ali tek pošto pokuša sve ostalo”.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, nadgornjavanje dve sile na terenu ličilo je na “zagonetku umotanu u sve ostalo”. Uz nagoveštaj da postoji i “prava stvar unutar enigme”…
Pomenute neizvesnosti proističu iz niza originalnosti. Nudim sopstveni registar, u deset obrisa tih fenomena, pri čemu dajem prednost okolnostima kakve, pogotovu u postupcima Kremlja, nisu zabeležene posle rušenja Berlinskog zida.
1. Prvi put posle hladnog rata Amerikanci i Rusi istovremeno oružano dejstvuju na suprotstavljenim stranama istog, sirijskog, bojišta, pri čemu ipak kažu da imaju dva zajednička cilja: da odstrane i terorističku “Islamsku državu” i rizik od zapadanja u neposredni međusobni sukob. Iz ove osnovne postavke sledi ostalo.
2. Ovo je prvi put i da Rusija otvoreno vojno nastupa u državi koja joj nije sused, niti je bila deo bivšeg SSSR i njegovog nekadašnjeg bloka.
3. Prvi put, takođe, ruske snage ulaze na front gde se već vojno aktivirao Zapad sa saveznicima, u regionu koje je gotovo monopolski oblikovao.
4. Moskva je, pri tom, pokazala odlučnost da, kao ni na amputiranom Krimu neće rivalu prepustiti prostor u kome ima vojnu bazu (u Siriji Tartus).
5. Angažman Rusije u Siriji je prva (takođe posle hladnog rata) spoljna, otvorena, snažna oružana odbrana jednog autokrate (Bašara al-Asada) posle više buna, za zapadnom podrškom ili bez nje, koje su listom svrgavale autokrate ali i mahom dovele do haotizacije ili presvučenih autokratija.
6. Kremlj je strateške aktivnosti na Bliskom istoku povećao u u skladu s računicom da taj poduhvat može da digne cenu energenata koja je znatno opala i time osetno smanjila prihode Rusije neophodne ne samo za privredni rast nego i za budžetsko ublažavanje socijalnih neuravnoteženosti.
7. A do pada cena energenata došlo je, dobrim delom, zbog tehnološkog napretka u Americi, koja se praktično oslobodila zavisnosti od uvoza s Bliskog istoka i geostrateški prioritet dala razvoju odnosa s pacifičkom Azijom, u kojoj vide glavnog i partera i rivala za davanje globalnog pečata ovom veku i gde nastoji da predupredi stvaranje antiameričke osovine u verziji Moskve i Pekinga, a čija uzajamna podozrenja nisu bitno manja nego obostrana prema Vašingtonu.
8. Sve ovo se događa u vreme tranzicije iz unipolarnog poretka – sa Amerikom kao silom čija je reč četvrt veka presudno uticala na sve što je od univerzalnog značaja – ka multipolarnom ustrojstvu, pri čemu internacionalna prilagođavanja tegobe nisu ništa manje izazovna od nacionalnih iskušenja pri prelasku iz jednopartijskog u višestranački sistem…
9. Posebnu zanimljivost predstavlja okolnost da se obe sile u sadašnjim intervencijama na Bliskom istoku definišu kao poštovaoci međunarodnog prava, jer su ih u borbu protiv “Islamske države” pozvale ugrožene zemlje – Sirija Rusiju, Irak Ameriku. Prethodno su se Amerikanci o to isto pravo ogrešili bombardovanjem bivše SRJ i priznavanjem otcepljenja Kosova od Srbije, kao i u invaziji na Irak, a Rusi – prisajedinjenjem dela Ukrajine i osporavanjem gruzijskog suvereniteta nad Južnom Osetijom i Abhazijom.
10. Premijernu novost predstavlja, svakako, i razvoj situacije u kojoj glavni teret američko-ruskog prepucavanja pada na Evropsku uniju i kandidate za učlanjenje u nju: Vašington i Moskva stvaraju, svojim potezima, praktično, novu silu – talas izbeglica koji produbljuje raskole unutar EU.
Iz navedenog proizlazi da izrasta novi tip globalnog – kooperativnog intervencionizma u kome se dve najveće sile ne libe da se namire na račun čak ni najvažnijeg klijenta. A to je, sa obe strane – EU, gde pribežište traže mase koje sada sa Bliskog istoka beže ne samo od unutrašnjih obračuna nego i od još nepredvidljivijih i dalekosežnijih vatrenih preganjanja između SAD i Rusije.
Nama to pričinjava dodatnu nevolju. Mi zvanično idemo ka EU, s tim što računamo da će nas na tom putu pogurati Amerika, a da će nam, njoj rivalska Rusija, formalno odbraniti teritorijalni integritet (s Kosmetom) koji iščezava u stvarnosti i u integracijama sa Zapadom.
Naš položaj je u tom pogledu konkurentan vrhunskim svetskim paradoksima. Preko nas, i okolnih transportera, neevropljani brže od nas Evropljana ulaze u EU. Što zaista deluje kao “zagonetka umotana u misteriju unutar enigme”, ali kao deo napora da se definiše – Evropa, dok nas redefiniše…
