Izvor: Politika, 26.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hašani slezove boje
U rodnom selu Branka Ćopića, danas je samo sedamdesetak domaćinstava, a pre poslednjeg rata bilo ih pet puta više...
Hašani – Poklade i dve sedmice vaskršnjeg posta već su prošli, a Grmeč još ne skida snežni gunj. Seljani vele kako ni svevišnji ne da da planina ozebe.
Snega je, bezbeli, i u Hašanima. Ali i književnika koji su, sa decom iz mnogih krajiških gradova, u Brančilovo rodno selo, i ovog marta, došli na još jedne „Ćopićeve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << staze detinjstva”.
Na zidnim novinama u učionici tek obnovljene škole, nevešta ruka prvačića Laze ispisala Brančilovo kajanje – „Rano se opismenih i to me dođe glave”. Na listu sveske uskih linija je i podsećanje Matije Bećkovića na tragičnu smrt „najstarijeg deteta naše zemlje”, smrti koju smo, kako je govorio Matija, „sakrili od sebe”.
Hašani su, veli književnik Đuro Maričić, „godinama i desetlećima bili na brisanom prostoru, ali nikad izbrisani”. Poslednji su to pokušali da urade crtači dejtonskih mapa kada su, potkraj devedeset i pete, rodno selo Branka Ćopića dodelili Federaciji BiH. Već prve poratne godine, Arapušu i deo Bosanske Otoke, Republika Srpska je „dala” za Hašane i susedno Potkalinje.
U Brančilovom rodnom selu danas sedamdesetak domaćinstava. Pre rata bilo ih pet puta više...
Danas je u područnoj školi sa njegovim imenom, deset osnovaca. Učiteljica Dušanka Dakić raduje se što će škola u Hašanima biti bogatija za sedam prvačića, koji će na jesen sesti u školske klupe... U Hašanima se obnavlja i crkva Rođenja svetog Jovana Preteče te još dvadesetak kuća srpskih povratnika... U Hašanima i Potkalinju domaćini oru njive koje su svih ratnih i poratnih godina bile pod korovom... Bleje i stada ovaca... Život u Hašane ulazi, ali još uvek, na mala vrata. I sa brigom seljana što još nije obnovljena Ćopićeva rodna kuća čije se zidine naziru tamo gde je bila „bašta sljezove boje...” Što nije obnovljen ni mlin deda Triše nedaleko Prokinog gaja... Što nije podignut spomenik dvanaestorici srpskih boraca koji su, braneći svoje Hašane i Republiku Srpsku poginuli u poslednjem otadžbinskom ratu.
Povratnika u Hašane ima, ali cura nigde. U selu je danas stotinak neženja. Hteli bi oni stati na ludi kamen, ali cure u Hašane neće sa asfalta. Eto, pre neki dan ovde su prvi brak, nakon višegodišnjeg posta, sklopili sedamdesetšestogodišnji Nikola Gašić i deset godina mlađa Stana Krnetić, smeje se Zoran Ćuk.
U Hašane iz Bačke Palanke došao i Zdravko Ćopić, bliski rođak velikog Brančila. To je onaj, vele seljani, što je Ćopića spasio od pogroma muslimanskih vojnika.
Za jedne od svojih poslednjih poseta rodnom selu, Zdravko je je pred školom u kojoj je Branko sricao prva slova i učio kako se postaje veliki Grmečlija, video njegovo bronzano poprsje koje su Dudakovićevi vojnici već „umetnički obradili”.
„Muslimani su na Brankovu glavu stavili rogove, a oko vrata onu klepku za ovce. Zgrozio sam se. Skinuo sam bistu sa postamenta i odneo sa u Bačku Palanku. Kod mene je bila na bronzanoj straži. Nikom je nisam dao. Čuvao sam je da je vratim u Hašane. To sam i uradio pre dve godine”, veli Zdravko.
Među osnovcima područne škole koji su uz Bračilov spomenik položili cveće, ove godine nije bilo Dragane Uzelac, trinaestogodišnje devojčice. A ta Dragana, koja svakog dana do škole putuje četrdeset kilometara, sa majkom, ocem i dva brata, bez struje i puta do kuće živi u zaseoku Kozin. Prvih pet kilometara, do Hašana, pešači kaljavim sokacima, a drugih petnaest, vozari do škole u Duboviku. Isto toliko je i kad se vraća kući. U školi je najbolji đak, a od vršnjaka se izdvaja po svojoj ljubavi prema Brančilu. Zamalo pa sva Ćopićeva dela Dragana već odavno zna napamet!
U Kozinu, Slancu, Živoskupu, Čađavici, Bekezu, Japri... život danas samo malo dostojan čoveka. Uvukao se pod krovove, u izbe seljana, i čeka vreme o kome je Branko sanjao. Vreme u kome bi Brančilo „čuvao ovce po Crkvini, Dočiću i na Ćopića brdu, zevao u oblake nad Grmečom i lovio ribu po Japri”. Brančilu tada više nije ni trebalo. A možda danas više od toga ne treba ni njegovim ponosnim i prkosnim zemljacima.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 27/03/2008.]
