Izvor: Glas javnosti, 04.Dec.2009, 09:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vratio se Džone!
Džone nije pas po čijim bi se dogodovštinama mogao snimiti film. Nije ni od onih uglednih gradskih kerova sa pedigreom, koje sa mašnama na glavi šetaju Terazijama ili Knez Mihailovom ulicom, a zimi im na šape stavljaju vunene nazuvice i oblače im džempere. Džone je običan seoski džukac, žute dlake, omali rastom, pa od njega čak ni seoske mačke ne zaziru. I zimi i leti leži ispred brvnare svog gazde Neđeljka Stojića iz sela Debelja kod Nove Varoši. Leti dahće od vrućine, zimi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kad prag zaspe mećava, i kad mu dodija hladnoća, pobegne na štalu, uvuče se u slamu i tu prenoći... U jesen noćima se oko kuće kolje sa lisicama koje navale na kokošar.
Kućno čeljade
Neđeljko i Mima, odavno jedini stalni stanovnici zaseoka Stojići, visoko u brdu iznad Zlatarskog jezera, Džona odavno računaju za kućno čeljade. Posebno od kako se selo ispraznilo, pa više nemaju s kim ni reč da progovore. Pa ih povazdan Džone dočekuje i ispraća, prati ih kad pođu u prodavnicu na Borovitu Glavicu, njemu se poveravaju i gde su bili i šta su uradili...
- Dobar nam je Džone! Koje nam je samo kokoške ljetos spasao i odbranio od jastrebova i lisica - kažu Mima i Neđeljko kad ih ko upita za njega.
NJihova kuća u pitomoj ravančici na ivici šumetine koju zovu Smudinoge nekad je bila puna radosti, dece, naroda... Sad ostali samo njih dvoje. Sinovi odavno odrasli, otišli u Novu Varoš, tamo napravili kuće. Dođu kad god mogu, srede letinu, doteraju drva i smoka za zimu, ali kad padne sneg i kad su gore ka Božetićima smetovi po nekoliko metara, Mima i Neđeljko nedeljama su sami. Ranije, dok je bilo naroda po selu, uveče su, s praga, barem mogli da vide svetla kuća daleko preko jezera u Brajkovici, i dalje u Vilovima. Sad, kako je Brajkovica ostala skoro prazna, uveče s praga vide samo mrak. Mrklu pomrčinu, koju tek povremeno preseče lavež po koje lisice, zavijanje vukova iz Smudinoga...
- Da nije Džona da zalaje ispred kuće, ne bismo znali ni da smo živi - vele uglas njih dvoje.
Hoće i on u goste
Ove godine jesen u Debelji bila lepa. Danima grejalo sunce, šume oko sela rumenile se vatrenom bojom bukvi, breza, divljih krušaka i starih cerova. Pre petnaestak dana pao sneg, brzo okopnio, pa ponovo naišli lepi dani. Spao list sa šume, a Mima i Neđeljko pripremali pomalo drva, čuvali koze...
Onomad u nedelju, rano ujutru, njih dvoje u kući dogovorili se da Mima, pošto je „ljepota i kopnina“ napolju, ode do Amzića, sela daleko preko jezera, da obiđe sestre. Iako joj je već sedamdeset godina, peške, petnaestak kilometara, preko Debeljskih strana, pa preko visećeg mosta na jezeru u Puljcima, uz Lekovića strane, pored crkve u Vilovima, preko Raskrsnica, pa kroz planinu Bosanje...
Džona zatvorili u štalu da ne ide sa Mimom, da je „ne bruka“...
- Nisam stigla ni do Puljaka, stiže me Džone na putu i samo me pogleda, ljut što sam ga ostavila - pravdala se Mima tog popodneva, kada je posle tri i po sata hoda, još za dana, stigla u Amziće.
Istog popodneva, Džone je bio junak u selu. Deca ga hranila čvarcima i slaninom, on se izležavao na pragu, malo terao mačke, tako i te večeri i sledeće, dok je Mima bila u gostima...
U utorak ujutru, baš kad je Mima trebalo da krene nazad, preko Bosanja i Puljaka, u Debelju, kući, udarila kiša kao iz kabla, dunuo vetar, kijamet neviđeni. Počela i susnežica da proleće, vrhovi okolo obeleli od snega... Domaćini odlučili da Mimu nikako ne puste da ide peške, nego da je voze kolima u Debelju, okolo preko Nove Varoši i Božetića, skoro 50 kilometara.
Životinja, a sve zna...
Mima, koliko je mogla, branila se. Te daleko je, te skupo je gorivo, te loš put, bataliće se kola... Džaba. Na kraju je potegla i poslednji argument.
- A šta ću Džonu?
Domaćini je hrabrili:
- Neki Goronjići iz Ojkovice odneli mačka čak u Čačak. Kad su se posle sedam dana autobusom vratili do Kokinog Broda, u selu, na pragu kuće zatekli mačka gde prede. Tako će se i Džone vratiti.
Pokušali su posle da uhvate Džona, da ga stave u gepek kola, al’ nije se dao.
U utorak po podne Mima je stigla u Debelju, a Džone ostao u Amzićima.
Posle, sledeće noći, i Mima i Neđeljko slabo su spavali. Čitave noći osluškivali hoće li Džone zalajati. Nije se javio...
U sredu, malo pre podne, zazvonio telefon u Amzićima.
- Vratio nam se Džone - sva radosna javila je Mima i gotovo zaplakala od radosti.
Još je ispričala da se Džone pred kućom pojavio sav mokar kao miš, da je drhtao od hladnoće, da je „sav ljut“ prošao pored nje i ne pogledavši je i legao Neđeljku uz noge, da ga je gledao kao da se žali šta je sve usput morao da prođe. I blato, i kišu, i šumetinu punu lisica i vukova, možda i da prepliva ledeno jezero...
- Zamerio mi što sam ga ostavila! Životinja, a sve zna, samo što ne progovori - ispričala je još Mima iz Debelje.
