Izvor: Politika, 18.Avg.2014, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teško je zaustaviti ringišpil
Zašto bi se, uopšte, neko danas mučio da piše doktorat kad za to postoji računar? Sedne čovek za tastaturu, ukuca ključne reči i naziv teme, i – hop! – iskoči gotovo naučno delo. Nauka je još 1945.izašla iz „doba nevinosti”
Mladi su odmah ukačili: na čemu si plagirao? I sami ćete uočiti da se u srpskom jeziku doktorirati i plagirati, izvrsno rimuju. Prvi znači – podučavati (docere), drugi plagiarius – kradljivac, otimač, od plagium – krađa, otimanje.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Objedinite li ih, eto novog – doktogirati, čije značenje nismo još odredili. Može kod nas da se primi ako se svakoga dana zaliva.
Zašto se, uopšte, neko danas muči da piše doktorat kad za to postoji računar? Sedne za tastaturu, ukuca ključne reči i naziv teme, i – hop! – iskoči gotovo učeno delo za koje jedino veoma upućeni znaju da ga nije napisao čovek.
Trojica visokoškolaca iz Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT), Džeremi Stribling, Maks Kron i Den Agvajo, smislili su – opisuje se u jedinstvenoj monografiji u nas „Kako napisati i objaviti naučno delo” – program za pisanje naučnih članaka (SCIgen). „Sve bi ovo bilo zabavno da nije u najmanju ruku veoma tužno i ružno, a bogami i vrlo ozbiljno jer podriva osnovne temelje nauke”, naglašava akademik Zoran V. Popović, koji to proverio i potvrdio. Naučni tekst koji mu je ovaj softver izbacio imao je sedam stranica i pet slika. U spisku navođenih dela i istraživača (reference) pojavilo se – da ne poverujete! – ime i prezime našeg naučnika.
Isporuka na kućnu adresu, izvolite! Na istoimenom portalu su osvanuli rukopisi kojima su obmanuti pojedini časopisi i konferencije, pa i jedna upriličena 2005. u Veneciji.
Greše li naučnici od krvi i mesa? Još kako, i pre Leonarda da Vinčija, koji je prvi, koliko je poznato, primao nadoknadu za svoj naučni i inženjerski posao. „Svaka teorija je na početku jeres, a na kraju dolazi pod znak pitanja”, piše akademik Zoran L. Kovačević u knjizi „Susret i sukob sa naukom”. „Mnoge su propale, a istorija nauke je u velikoj meri istorija propalih teorija. Pošto su se sve ranije teorije pokazale kao pogrešne, prema tome i sve buduće teorije verovatno će biti pogrešne.”
Veliki srpski pesnik Vladislav Petković Dis kaže da „nema smisla remetiti besmislenost u svom toku”. Ali veličina čoveka je, smatra književni nobelovac Alber Kami, u njegovoj odluci da „svoju senku preskoči zauvek”. Nikom drugom do Taličnom Tomu, da se našalimo, nije uspelo da bude brži od vlastite senke.
Do 30 odsto sličnosti
A varaju li? Svakako. Zar se proteklih sedmica niste naslušali i načitali ko je od koga prepisao da bi doktorom nauka postao. U žiži pozornosti su poznate javne ličnosti, najvećma političari. Kako su sve to postigli i kada su spavali ako sa sastanka na sastanak i s prijema na prijem trčkaraju; splavove i Guču da izostavimo?
Ukucate li naziv članka, knjige ili doktorata na „Guglu”, očas će na videlo izaći ime i prezime svakog potpisnika na svetu. Ali kako da ustanovite za domaće doktorske disertacije kada ih u Srbiji kriju kao Kir Janja kesu s talirima ili s velikim kašnjenjem obznanjuju. Nameravate li da se upustite u neizvesnu potragu, morate biti domišljatiji i snalažljiviji od Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa zajedno. U protivnom, sačekajte da budu okačeni na internetu, kao što su nadležni – ko zna koji put – nedavno obećali.
„Sva naučna otkrića i spoznaje, dakle, podležu proveri. „Ali dok god ti rezultati ne predstavljaju opšteprihvaćeno znanje, istraživači koji ga koriste u obavezi su da navedu (citiranjem objavljenog članka) ko je do otkrića došao”, objašnjava akademik Zoran V. Popović. Zašto? Da se osujete i otkriju podvale.
Praćenje navođenja (citiranje) i uticaja pojedinih napisa i časopisa (impakt faktor) uveo je pedesetih godina prošlog veka dr Judžin Garfild osnovavši Institut za naučne informacije (ISI) u Filadelfiji. Danas postoji nekoliko najobimnijih baza podataka za citate, a u našoj zemlji odskora „Scindeks” (naučni indeks). Ko i kako vara?
Da bi se od takvih zaštitila, većina izdavača uvela je proveru na neovlašćeno i nedopušteno preuzimanje tuđih misli i saznanja (plagiranje). Za tu svrhu koristi se usluga „krosček” (Crosscheck), svojevrsna zbirka koja obuhvata više od 30 miliona članaka iz 27.000 naučnih časopisa. Upoređivanje sličnosti (i podudarnosti) rukopisa uradi program (softver) „ajdentikejt” kompanije „Ajparedajms”.
„Ukoliko je sličnost s drugim objavljenim tekstovima veća od 30 odsto, urednik upozorava recenzente i autore i u zavisnosti od karaktera sličnosti može odmah da vrati rukopis”, ističe akademik Zoran V. Popović. Na monitoru se smesta istom bojom označe istovetne reči i rečenice. Naročita pažnja posvećuje se uvodu, raspravi i zaključku, delovima u kojima se najčešće preuzimaju tuđe zamisli i nalazi. Da li su nedavno osumnjičeni doktorati u Srbiji tako ispitani?
Nevinost bez zaštite
Šta se smatra nepoštenim u naučnoj zajednici? Najozbiljniji vidovi podvaljivanja jesu: izmišljanje podataka, promena i zloupotreba rezultata (falsifikat), korišćenje tuđih ideja i dostignuća bez njihovog navođenja (plagiranje), dvostruko objavljivanje, dopisivanje lažnih autora i nepoštenje recenzenata.
Na potonje se požalio čuveni američki naučnik Pol Ču, član Američke akademije nauka, koji je posumnjao da će mu neki recenzent u veoma uglednom svetskom časopisu „Fizikal rivju leters” ukrasti zamisao. Šta je preduzeo? Umesto hemijskog elementa itrijuma (Y), u članku je naveo iterbijum (Yb). Tek kad je dobio otisnuti članak priređen za objavljivanje, ispravio je namerno načinjenu grešku!
„Znanje je moć”, tvrdio je engleski filozof Frensis Bekon, zato nije neobično što mnogi žele da ga se dočepaju. I ovako, i onako. Ne zna se kada se to zbilo, ali naš pradavni predak je zakoračio u nauku, a „od amebe do Ajnštajna samo je jedan korak”, upozorio je drugi engleski filozof Karl Poper.
Na sedam milijardi stanovnika sveta dolazi sedam miliona naučnika. Hiljadu na jednoga, zar se i to može? Da, jer nismo u „Pesmi mrtvih proletera” Branka Ćopića. U Srbiji je dvared bolje, brale (oko 12.000 zaposlenih i još nekoliko hiljada penzionisanih na oko osam miliona žitelja).
Nauka je 1945. izašla iz „doba nevinosti” (drugo razvojno doba), u kojem se sačuvala od „imperijalnih ciljeva i komercijalnog sektora”, objašnjava akademik Zoran V. Popović. Ukoliko vas neko ubeđuje da je još čedna, ne verujte mu. Prvo je trajalo od 1900. do kraja Drugog svetskog rata. U trećem, a naročito u prvoj deceniji 21. stoleća, uvećao se zbir časopisa koji objavljuju naučne članke na engleskom jeziku na preko 28.000i narasla je vojska istraživača.
Svi se upinju da nešto objave, u protivnom „džaba su krečili”. Nemilosrdno nadmetanje, na prvi pogled nevidljivo, podseća na borbu rimskih gladijatora. Nad svačijom glavom kao Damoklov mač visi opomena: „Objavi ili nestani” (Publish or perish), čiju je suštinu još u 19. veku verno oslikao slavni fizičar Majkl Faradej: „Radi, završi, objavi.”
Nevinost je ostala bez zaštite, osim u tako naslovljenom domaćem filmu iz 1942, s nenadmašnim akrobatom Dragoljubom Aleksićem u glavnoj ulozi. Zavladala je surova tržišna utakmica. Časopisi su počeli da naplaćuju: u najčuvenijima s takozvanim otvorenim pristupom za objavu naučnog članka naplaćuje se i do 5.000 dolara! Otkuda to?Zadesila nas je globalizacija koju dočarava sledeća pošalica: 80 odsto svetske ekonomije nadziru gorile, 20 posto orangutani, a mi ostali smo obični majmuni. Hteli biste da siđete s ringišpila, al’ mehaničara nema. Otišao na pivce da smiri živce, zavrtelo mu se glavi dok vas je gledao u vazduhu. Živeli!
-------------------------------------------------------------
Čeka se beli dim
Varanje u nauci nije domaći izum, uprkos tome što je uzelo maha. Ni u najrazvijenijim zemljama ne odolevaju ovom iskušenju. Početkom 2002. Jan Hendrik Šen izazvao je veliko zaprepašćenje posle tri godina veličanja u kojima je viđen za budućeg nobelovca. Samo u „Sajensu” i „Nejčeru”, dva najuticajnija časopisa opšteg usmerenja, objavio je 17 članaka s lažnim podacima!
Kako se proveo? Smesta je otpušten čim je pukla bruka. U Srbiji se mesecima raspredaju svakojaka nagađanja, a belog dima nigde. I novog papu bi u Vatikanu već izabrali da je – ne daj bože! – iskrsla takva potreba.
-------------------------------------------------------------
Srbin posumnjao
Neslavno prvo mesto među naučnim podvalama pripada čoveku iz Piltdauna. U jednom mirnom mestašcu u okrugu Eseks (Engleska), lokalni lekar i paleontolog amater Čarls Doson, s prijateljima, pronašao je od 1908. do 1915. gomilu čudnih ljudskih ostataka. Umro je već 1916. i odneo u grob odgovor na jednu od najvećih zagonetki u istoriji nauke. Nalaz je prozvan „karikom koja nedostaje” u razvitku čoveka i oglašen nacionalnim blagom Britanske imperije.
Napisano je više od 300 recenziranih naučnih članaka, od čega 99 slavilo tobožnje otkriće. Retko ko je posumnjao, a jedan od tih bio je Brana Petronijević (1875–1954), najznačajniji srpski filozof i paleontolog. Tek 1953. Kenet Pejdž Oukli, Džozef Vajner i Vilfrid Klark dokazali su da je to veoma vešta obmana – spoj lobanje savremenog čoveka i vilice orangutana!
Pored desetak i više čuvenih ličnosti, naseo je slavni Artur Konan Dojl, koji je izmislio Šerloka Holmsa.
-------------------------------------------------------------
Hipatijino stradanje
Nauka ponekad iziskuje najveću žrtvu, a jedna od najtragičnijih bila je žena. U vreme Ptolomeja, grčkog matematičara i filozofa, nastradala jedna od najpoznatijih naučnica, Hipatija, koja se bavila matematikom, astronomijom i filozofijom. Godine 415. na ulicama Aleksandrije razbesnela rulja pristalica patrijarha Kirila skinula ju je s kola u prolazu, svukla golu, odvukla do obližnje crkve, divljački iskasapila i oštrim školjkama joj sastrugala meso do kostiju.
-------------------------------------------------------------
Beograd ne ispada
U svetu se visoke škole razvrstavaju kao sportski klubovi. Svake godine se objavi nekoliko rang-listi, ali najviše se uvažava Šangajska lista, koju od 2003. pravi jedan od univerziteta u istoimenom megalopolisu.
Tako je Univerzitet u Beogradu, ponikao iz Velike škole koju je 1808. osnovao prvi srpski popečitelj prosveščenija Dositej Obradović, 15. avgusta 1012. osvanuo među 500 odabranih iz celog sveta (ima ih ukupno oko 20.000). Malo ko se istog dana setio da najveći uspeh srpske nauke i visokog obrazovanja javno pohvali, još manje da čestita tadašnjem rektoru prof. dr Branku Kovačeviću. Najviši zvaničnici su to sa zadrškom obavili.
Bili su, valjda, zatečeni, iako je „Politika” te godine u pola tuceta članaka i razgovora najavila ovaj podvig. Dokoni su više bili zaokupljeni prethodnim smanjenjem plata za 20 odsto pojedinim istraživačima, uprkos tome što im je oduzeto sledećeg meseca vraćeno. Zašto je to urađeno?
Zato što na članke u međunarodnim časopisima nisu pokraj svojeg imena i naziva instituta ili fakulteta upisali Univerzitet u Beogradu. Tako je 2011. propala prilika da najstarije visokoškolska institucija u Srbiji bude uvršćena na Šangajsku listu. Slična omaška, namerna ili nemarna, nezamisliva je u najrazvijenijim zemljama.
U 2013. vidno je uznapredovao ispevši za stotinak stepenica više: 301–400. mesta (sa 401–500. u 2012). Koga se to tiče ukoliko je ovdašnjim političarima, ako je verovati neprikrivenim nagađanjima, nametnuto da biraju: ili pomoć Evropske unije za poplavljene ili „Južni tok”? Odlučite ako smete!
Ako je suditi po zbiru naučnih članaka u najpoznatijim međunarodnim časopisima, a pre svega u „Sajensu” i „Nejčeru”, Beogradski univerzitet ostaje na Šangajskoj listi, možda malo napreduje. Prvi put je na nju dospeo sa 1.574 naučna rada, sledeće je odskočio sa 2.259, a u ovogodišnje nadmetanje ušao je sa – 3.238 radova!
Zašto je važno stići u kineski Šangaj, a ne u istoimeno predgrađe Novog Sada? Napredak svake zemlje u neposrednoj je srazmeri s napretkom nauke i visokog obrazovanja.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 18.08.2014.
