Izvor: Objava, 27.Okt.2020, 13:48

НЕРЕДИ У НОВОМ САДУ И ВРШЦУ 1777. ГОДИНЕ

Фридрих Вилхелм фон Таубе (1728-1778), аустријски дипломата, доктор права и полиглота, пропутовао је многе крајеве Европе, Африке и Америке, и објавио путописе, пажљиво читане не само у салонима племића, црквених прелата и банкара, већ и у главним војним канцеларијама најмоћнијих држава. Међу његовим списима је и "Историјски и географски опис Краљевства Славоније и Војводства Срема", у којем је и много похвалних речи о Србима: они су снажни и здрави људи, спретни и неустрашиви борци, у њима је много лукавости, духовитости, српски сељаци нису толико будаласти као у другим земљама...

Међутим, поменуо је и српске мане: склони су пијанчењу и блуду, не либе се од пљачке и др. Иначе, оцењујући Србе као народ, писац је нагласио њихову непоколебљиву верност владару, владаревом трону и држави. Није пропустио да помене и њихову највећу слабост: не воле да раде! Навео је пример свиларства, које је тих година напредовало у Подунављу, Посавини и Потисју захваљујући - деци! Она у игри скупљају дудово лишће, хране свилене бубе, раде све оно што одрасли никако неће да раде.

Годину дана након што је Фон Таубе 1776. године у Лајпцигу објавио књигу о Славонији и Срему, до њега је допрла вест из Беча о изненадним немирима међу Србима на југу простране и веома шаролике Хабзбуршке монархије. О чему се радило?

Аустрија је била западна, католичка земља. Аустријски владари, залажући се за оживотворење католичких начела, обезбеђивали су своју власт. Масовно досељавање православних Срба, након више аустро-турских ратова, изменило је верски састав становништва Хабзбуршке монархије, чак и угрозило неприкосновени положај католика. Зато, већ је патријарху Арсенију III Чарнојевићу било јасно да све што Беч Србима даје једном руком да би се борили против Турака, натраг узима другом руком. Али, није било друге до ратовати против Турака и чувати се Беча. Срби су се налазили у посебном положају према Бечу, који им је био признао привилегије, и према Будиму, на чијој су територији привилегије важиле. У доба централизације бечки двор је сужавао српска аутономна права, а мађарски сабор је злим оком гледао на српска права. У сукобу Беча са угарским феудалцима долазило је до отворених борби. Почетком великог мађарског устанка 1703-1711. године под вођством Ференца Ракоција, ердељског кнеза, понуђено је Србима да се придруже "куруцима", како су називани мађарски устаници. Понуђене су им трајне привилегије, уз претњу да ће бити истребљени ако одбију понуду. Срби су се одлучили за врапца у руци а не за голуба на грани и стали су уз Беч. У борбама су тада страховито страдала српска насеља у Барањи и Бачкој. Беч је за противуслугу потврдио српске привилегије.

Католичка црква, под вођством примаса Угарске, чувеног кардинала Леополда Колонића, архиепископа Острогона и грофа (родом Градишћанског Хрвата), настојала је да што више умањи утицај православља на друштвени и државни живот монархије. Не могавши да разбије српску цркву, а у тежњи да издвоји њен део у Хабзбуршкој монархији из састава Пећке патријаршије, католичка црква је почела да остварује "унију", оставивши српску цркву каква је била, с тим да она "само" призна римског папу за свог врховног поглавара. Међутим, уколико је притисак католичке цркве на Србе био већи, утолико је и њихов отпор био снажнији. Истина, верујући у обећање небеског блаженства, као и због примамљивости многих овоземаљских вредности, мањи број православних верника и посебно свештенства (међу којима су се нашли и двојица владика) прихватили су унију. На путевима у Славонији они су сачекивали српске сватове и младенце, одвлачили на венчање у унијатске цркве. Понегде су читава села била принуђена да славе католичке празнике и сл.

Један од најугледнијих и најуспешнијих заштитника Срба од унијаћења био је карловачки митрополит Павле Ненадовић. Изузетно уман и образован, спретан у политици, успео је да наговори Беч да посебна комисија изради документ о свим привилегијама које су Срби добили до тада од своје Велике сеобе на просторе Угарске. Али, митрополит Ненадовић је умро 1768. године и поменути документ је завршен под надзором Марије Терезије. Овим документом названим Регуламент, објављеним 1770. године (штампаном само на латинском и немачком језику), карловачком митрополиту укинута је световна власт, а приходи су му знатно смањени. Укинути су неки црквени празници. Пошто су Регуламентом повређене привилегије, завладало је у народу велико незадовољство, па је одлучено да се он поново уради. Али, Другим регуламентом, такође са пристанком Марије Терезије, није се ништа битно изменило, јер се није разликовао од првог. Само је још више раздражио народ забраном неких нездравих обичаја при погребу.

Марија Терезија је, иначе, била ултракатоликиња и свесрдно помагала покушаје унијаћења Срба. Њен став, да у монархији могу само до нижег чиновника у администрацији, писара, те у војсци до потпоручника бити припадници разних хришћанских конфесија, а све изнад тога, кандидати морају искључиво бити католици, разумљиво да се негативно одражавао и на Србе у Аустрији. Она је била биготна колико и каква затуцана сељанка из последњег села на Алпима. На пример, наређивала је да судије строго кажњавају оне који псују Бога и небеске свеце. Један новосадски шегрт, Немац, кажњен је тешком робијом јер је, проливши случајно вино на слику Богородице, у шали рекао: "И ти жедна, Мајко божија."

Други регуламент је Србе нарочито огорчио, јер су сматрали да их је митрополит Викентије Видак са високим свештенством издао. Говорило се да су они зарад своје користи дошли на корак од уније. Црквене општине Панчева, Вуковара и Будима поднеле су митрополиту Видаку оштре протесте, а у Новом Саду и Вршцу спонтано су избили нереди. Новосадски магистрат је, слушајући више власти, а сходно Другом регуламенту забранио да се покојници на гробље носе у отвореним ковчезима као до тада. Епископ Арсеније Радивојевић је забранио свештеницима да сахрањују покојнике донете у отвореном ковчегу, па су три мртваца покопана без испраћајне молитве, што је увредило многобројну пратњу. Сутрадан, пред Владичанским двором се окупио силан свет, а стигао је и сам митрополит Видак у пратњи одреда војника из Петроварадина. Видевши да ће пасти крв, он је на лицу места објавио да до даљњег укида одредбу Другог регуламента о сахрањивању.

Тако није било у Вршцу, у то време најнасељенијем граду у Банату. Ту се 6. новембра 1777. године нашло много света на редовном вашару, али је током богослужења поменуто сахрањивање у затвореном ковчегу што је разгневило присутне. Владика Викентије Поповић је успео да се склони, а командант полиције је позвао ескадрон хусара који је у то време био у Вршцу на зимском квартиру. Они су повадили сабље. Избио је оружани сукоб у коме је било и погинулих и рањених. Владику Викентија хусари су чували неко време у касарни.

У пролеће 1779. године донет је нов документ Деклараторијум којим је поништена свака наредба из претходних регуламената. Годину дана касније умрла је Марија Терезија, а наследио је Јосип II, њен син и дотадањи сувладар, с којим је почело ново доба у Хабзбуршкој монархији. Он је крајем децембра 1781. године издао Патент о толеранцији, којим су биле загарантоване слободе свих вера. Тако је питање уније, бар званично, скинуто са дневног реда верског и политичког живота монархије.