Izvor: Objava, 09.Mar.2020, 16:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВЛАДИКА САВА ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Владика и "управитељ" Црне Горе Сава Петровић Његош рођен је у Његушима. Био je синовац владике Данила, познатог по томе што је организовао покољ потурица у Црној Гори на Бадње вече 1703. године. Почетком 1719. године, српски патријарх
Мојсије Рајовић је, приликом посете Црној Гори, хиротонисао Саву, тада архимандрита, за владику. Овим чином одређен је за Даниловог наследника, чиме је успостављена династичка власт Петровића у Црној Гори. Од тада па до 1735. године владика Сава је био коадјутор свом стрицу владици Данилу. После смрти владике Данила 1735. године, једногласном одлуком црногорских главара признат је за његовог наследника. Био је бистар и доста начитан, тачан и савестан, али сувише мек, тих и повучен, и потпуно неспособан за какав организаторски рад, и стога је остао без угледа и ауторитета и био немоћан пред самовољом и племенском зачауреношћу главара. Клонио се сукоба и желео је да живи у миру и са Турцима и са Млечанима. Са последњима је одржавао блиске и пријатељске везе, и до краја живота је остао велики пријатељ Млечана. Средином септембра 1742. године одржан је општецрногорски збор на коме је одлучено да владика Сава отпутује у Русију и да тамо затражи новчану помоћ за Црну Гору. Сава је средином априла 1743. стигао у Санкт Петербург.

Митрополит Сава и делегација коју је предводио примљени су са видном пажњом од стране руских званичника. Одмах по доласку у Санкт Петербург обратио се представком царици Јелисавети Петровној и затражио од ње да се исплати заостала помоћ коју је цар Петар Велики одредио Цетињском манастиру. Почетком октобра 1743. године царица Јелисавета је издала указ којим се одобрава стална помоћ цетињском манастиру од 500 рубаља сваке три године и налаже исплата заостале субвенције. Владици Сави су, по налогу царице, додељене одежде, митра, затим разне позлаћене посуде и друге утвари. Свети Синод је из државне касе дао владици 3.000 рубаља; плаћени су му трошкови боравка у Русији и путни трошкови за њега и његову пратњу. Уз то, владика је посебно био заинтересован да му се поклоне школске и нарочито црквене књиге и био је веома задовољан новцем који му је дат да их купи по свом избору. У мају 1744. године напустио је Санкт Петербург и у октобру је стигао у Црну Гору. Пут митрополита Саве Петровића у Русију био је његов први и последњи значајнији споњнополитички акт. Од тада његов углед све више слаби и постепено га потискује његов брат од стрица - архимандрит Василије Петровић. Василије је убрзо успео да од Саве преузме у своје руке управљање општеплеменским пословима.

Када је Василије умро у Русији 1766. године, у Црној Гори се распламсала међуплеменска борба, што је Турцима омогућавало да се успешно мешају у њен унутрашњи живот. У тим условима се 1767. године појавио Шћепан Мали, који је преузео владарски положај у Црној Гори. Када се Шћепан прогласио за руског цара Петра III, Сава је прихватио тај чин, али тек пошто се самозванац заклео у манастиру Стањевићи на свето Јеванђеље, и то на његове очи и уши, у присуству угледних црногорских главара и од стране Турака "развлашћеног" српског патријарха Василија Бркића. Ипак, не може се рећи да је владика био сасвим неопрезан; обавестио је руског посланика у Цариграду о појави "руског цара". Посланик је одговорио да се ради о обичној варалици и самозванцу. Ово писмо владика је умножио и разаслао у црногорске нахије. Тиме је настао сукоб из кога је Шћепан изашао као победник, па је чак ставио владику Саву у затвор, али га је убрзо пустио на интервенцију појединих црногорских главара. Ценећи Савин углед код верника, Шћепан му је помогао да оствари своју жељу да свог сестрића игумана Арсенија Пламенца одреди за свог наследника. Иако су се томе противили многи, а нарочито Његуши, наређење "руског цара" морало је бити извршено. Тако је Шћепан Мали придобио за себе не само владику Саву, него и његовог коадјутора - наследника кога је на митрополитски трон хиротонисао српски патријарх Василије Бркић. Сава се помирио са губитком власти и прихватио је Шћепана за владара. Он се чак за Шћепана заузео код кнеза Долгоруког, специјалног емисара кога је руска царица Катарина II послала у Црну Гору са задатком да убеди Црногорце да протерају варалицу. Након смрти Шћепана Малог 1774. године, владика Сава Петровић је још једном постао "управитељ" Црне Горе. Умро је 7. марта 1781. године у Стањевићима. У тренутку смрти имао је око сто година.