Izvor: Blic, 08.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne veruju u obećanja
Ne veruju u obećanja
Za izbeglice iz Hrvatske koje već deset godina žive u kolektivnom smeštaju u Bajmoku dan kada su predsednici Srbije i Hrvatske Boris Tadić i Stjepan Mesić došli da ih posete nije se mnogo razlikovao od ostalih dana u godini. Smireni i opušteni, pre bi se moglo reći nezainteresovani za sve što se oko njih dešava, posmatrali su policijske provere i preglede. Mnogi od njih negodovali su zbog narušenog kućnog reda i mira.
- Nama je svejedno. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << I da nam u posetu dođu tri predsednika, ovde se ništa neće promeniti. Bolje bi bilo da smo se naspavali jer nas ujutro čeka posao - kaže na kapiji stare zgrade izbeglica Jovo Ranić. Ni dan nakon posete dvojice predsednika u njihovim pogledima nema mnogo više optimizma.
- Ostala nam je samo nada u bolje sutra koja nas sve ove godine nikada nije napustila - kratko je prokomentarisao Ljubiša Vukotić.
Većina od 27 izbeglih, uglavnom iz okoline Siska, koji žive u jedinom preostalom kolektivnom smeštaju u subotičkoj opštini, neće da se vrati u Hrvatsku. Nadaju se da će se nešto promeniti u njihovim životima nabolje, da će konačno posle deset godina izbegličkog staža dobiti bolji smeštaj u Bajmoku. Mnogi od njih očekuju da će im država i opština pokloniti jednu od 12 izbegličkih kuća čija je izgradnja počela na Rati.
I kao što je rekao predsednik Srbije Boris Tadić, realnost izbegličkog života je isuviše teška. Smešteni u zgradi koja pripada ovdašnjoj fabrici nameštaja IN Bajmok, podelili su velike prostorije na stanove od nekoliko kvadratnih metara u kojima su smeštene i trpezarija, dnevna i spavaća soba. U velikom hodniku su električni šporeti na kojima žene naizmenično kuvaju ručak. Sve je podređeno zajedničkom životu i stvara se slika da ovde u stvari živi jedna mnogobrojna familija.
Svaki od tih ljudi često razmišlja o svojoj napuštenoj, oronuloj kući u Hrvatskoj, ali malo njih namerava da se u nju vrati.
- Već sam deset godina ovde. Ne bih se vratio i pored toga što nas je predsednik Hrvatske Mesić pozvao da idemo nazad. Naša kuća je sada ovde u Srbiji, u Bajmoku. Očekujemo da ćemo ovde bolje živeti, dobiti posao. Ono što očekujemo od Hrvatske jeste da nam pomogne da popravimo imanja tamo i eventualno ih prodamo, i ostvarimo penzije. Dobre uslove za život nemamo ni ovde ni tamo - kaže Nikola Janjić.
U porodici Ljubojević u jednom momentu želja za povratkom, u drugom za ostankom.
- Sinovi Zoran i Bojan imali su tri i po godine i mesec i po dana kada smo kao izbeglice došli u Bajmok. Često nas pitaju gde je njihova kuća, gde su se rodili. Voleli bismo da im je pokažemo i da se vratimo tamo da živimo kada bi bilo uslova. A prvi je da se imanje popravi - kaže Ljubojević.
Miloš Selaković, izbeglica iz sela Blinjske Grede kod Siska u čijem domu su sedeli Tadić i Mesić, kaže da pre deset godina nije svojevoljno napustio svoju kuću i da se ni posle deset godina ne bi osećao bezbedan da ode u Hrvatsku.
- Jedino mi je stalo da dobijem penziju koju sam zaslužio radeći u Hrvatskoj. Nadam se da će mi to biti omogućeno. Ono što sam rekao predsednicima i sada mislim, a to je činjenica da je trebalo mnogo ranije da se sretnemo - kaže Selaković.
Njegova supruga napominje da joj je bilo teško kada su predsednici dolazili, da je zaplakala, ali ih nije ništa pitala jer je razočarana žena ranjenog srca.
I pored poziva da se vrate u Hrvatsku, mnoge izbeglice za svoj dom su umesto svojih imanja odabrale kolektivni smeštaj u Bajmoku. Na neki poseban način oni su postali deo Bajmoka. Stopili su se s ovdašnjim življem. Jedino što ih razlikuje od meštana jeste adresa stanovanja.
- Od 750 izbeglica koliko ih je bilo u Bajmoku 1995. godine, neki su otišli u Ameriku, Australiju ili Kanadu, neki su se vratili u Hrvatsku, neki su kupili kuće u Srbiji. Mi još uvek živimo u kolektivnom smeštaju. Pa to valjda samo po sebi govori gde nameravamo dalje da živimo i koliko verujemo obećanjima političara - ispraćaju nas rečima izbeglice iz Hrvatske. Vesna Ivošević
