Izvor: Politika, 18.Jun.2010, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Begbede: Umesto svešteniku, otišao sam izdavaču
Ako narednih dana sretnete francuskog di-džeja na nekoj od beogradskih žurki velika je verovatnoća da se radi o piscu bestselera “399 dinara”, koji je svoje neslavno zatvorsko iskustvo pretočio u roman i osvojio žiri jedne od najprestižnijih francuskih književnih nagrada
Od specijalnog dopisnika iz Pariza
Pojava dendija, nonšalantno elegantna, sa bradom od tri dana koja skriva suviše isturenu bradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i pristojnost sa kojom se obraća sagovorniku koja otkriva dečaka iz “dobre porodice”, u suprotnosti su sa ekcesima po kojima je poznat daleko van granica svoje zemlje. U petak, 25. juna, i beogradska prilika će u Muzeju Cepter (Knez Mihajlova 42) imaće priliku da uživo sretne ovog kontroverznog i slavnog francuskog pisca: Frederik Begbede biće gost na promociji svoja dva romana, „Upomoć, molim za oproštaj“ i „Francuskog romana“, koje u prevodu Tijane Misirlić iduće nedelje objavljuje izdavačka kuća „Book“ iz Beograda.
Frederik Begbede nije slučajno nazvao svoj internet sajt S.N.O.B. Iako se u svojim romanima obrušava na sredinu koju najbolje poznaje, svet reklama u kome je radio i svet biznisa i mode u kome je odrastao, i u širem smislu, na društvo koje u amneziji vidi vrhunac slobode, poput junaka u njegovom “ruskom” romanu “Upomoć, molim za oproštaj”, Begbede ne odustaje od mondenskog života, u kome, uostalom, najčešće i nalazi inspiraciju za svoje knjige.
Pisac svetskog bestselera “399 dinara” (ili “99 franaka” u originalu), redovno je na stranicama tabloida, za koje ponekad piše književne prikaze u kojima citira ruske klasike. Još jedan znak njegove nekonvencionalnosti - Begbede piše kako za najuticajnije književne časopise tako i za mondenske revije i tabloide. I šta god da napiše čita se i komentariše.
Francuska kritika je često bila nemilosrdna prema njemu, nazivala ga polupiscem, polu-mondenom i lažnim narkomanom i predviđala mu kratak boravak u književnom sazvežđu, što je opovrgla nagrada “Renodo” koju je dobio prošle jeseni za svoju poslednju knjigu “Francuski roman”. Roman prustovske inspiracije, najličniji do sada, u kome se vraća u detinjstvo i mladost sa dirljivom neposrednošću i razornim humorom koji je karakterističan za njegov stil. Ideju je dobio dok se u pritvoru tresao od straha i gađenja zbog zatvorskih uslova u kojima se našao nakon što je uhvaćen sa još jednim francuskim piscem kako ušmrkava kokain na haubi automobila. Razlika između Begbedea i nekog drugog vikend konzumenta opijata je u tome što je svoje neslavno iskustvo pretočio u roman koji je osvojio žiri jedne od najprestižnijih francuskih književnih nagrada.
Narednih dana bi ponovo mogao da se oproba u ulozi di-džeja na nekoj od beogradskih žurki. U Beograd dolazi u svojstvu člana žirija nagrade za najbolji evropski roman, koju je osnovala Madlena Cepter.
Da li boravak u zatvoru stimulativno deluje na pisca?
Da, veoma. Savetujem piscima kojima nedostaje inspiracija da naprave neki prestup kako bi ih uhvatili. Jednom kada se nađete u zatvoru nema mnogo šta da se radi osim pisanja. Lista pisaca koji su primenili ovaj metod rada je, zapravo, veoma dugačka.
„Francuski roman“ je prvi roman u kome se potpuno razotkrivate…
U početku karijere roman mi je služio kao zaklon. Roman služi za maskiranje i izmišljanje. Ali nastupi trenutak kada autor dobije želju da se ispovedi, kao što su se nekada priznavali gresi u crkvi. Umesto da odem kod sveštenika, opredelio sam se za izdavača. Po prvi put govorim o tome ko sam zapravo – dečak na plaži u narandžastom kupaćem kostimu. Mnogo manje seksi nego u prethodnim romanima. Izvinjavam se zbog toga.
Govori se o gubitku uticaja francuskog romana. Vi ste jedan od retkih francuskih pisaca čija slava je prešla granice zemlje iz koje potičete…
Ja sam pravi primer propadanja francuskog romana! Ako uporedite Marsela Prusta i mene brzo će vam biti jasno. Divim mu se jer mu nisam ni do kolena.
Kao i Prust pišete u prvom licu i bavite se temom detinjstva, porodice, sećanja…
Iza toga je ideja da govoreći o sebi, odnosno o jednoj osobi - jer on ne govori nužno o sebi - možemo da dopremo do svih.
Prešli ste put od stidljivog, nesigurnog mladića koga ne primećuju devojke, do književnika kome se dive žene širom sveta. Kako je biti u koži zvezde?
To je izuzetan revanš. Savetujem mladićima koji nemaju uspeha kod devojaka da pišu knjige. To je odličan način da se kasnije osvete - da pišu knjige da bi zavodili. Pisac je u Francuskoj jedno od zanimanja koja se najviše dopadaju ženama, pored predsednika republike.
Nastavljate dugu tradiciju francuskih pisaca koji su koketirali sa veštačkim rajevima, od Bodlera preko Koktoa i Saganove…
To mi ne smeta. Još su se u antičko doba okretali veštačkim rajevima. Sve što može da uguši stidljivost kada je u pitanju pisanje je dobrodošlo. Samo, inspiracija je bolja uz čašu vina, droga nije korisna za pisanje.
Porede vas sa Sagan. Da li vam je kao književnica bliska?
Da, obožavam je. Svojevremeno sam je upoznao. Voleo bih da imam njenu genijalnost. Sagan je volela noć, kao i ja. Noć je odlična tema; nalazim da je noćno svetlo lepše u romanima. Zajedničko nam je i to što govorimo o istom socijalnom miljeu, o srednjoj klasi. Ono što u suštini hoćemo da kažemo je da novac ne donosi sreću.
Najviše pisaca dolazi iz tog miljea, iz srednje klase…
Ranije su samo oni iz srednje klase pisali, jer drugi nisu imali vremena, morali su da rade. Danas se situacija promenila, pisci dolaze iz svih socijalnih slojeva, ali oni koji najviše kritikuju srednju klasu potiču iz nje.
Dosada je sastavni deo procesa pisanja?
Važno je da prihvatite da se dosađujete dok pišete, ali trebalo bi da izbegnete da dosađujete svog čitaoca.
Ovo nije prvi put da dolazite u Beograd…
Radujem se što ću doći na vaše zabave. Već sam bio disk-džokej u jednom vašem klubu, stavio sam nekoliko ploča i ubrzo me je vlasnik zamolio da prestanem. Zabava i piće su dve stvari koje Srbi takođe vole.
Ana Otašević
objavljeno: 19.06.2010.
.jpg)
