Izvor: Politika, 13.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pijanizam bez premca
U okviru ciklusa „Velikani muzičke scene” u Kolarčevoj sali nastupio pijanista Kemal Gekić
Prisustvovali smo koncertu visokog naboja, ogromnog interesovanja publike, velike gužve na ulazu u salu, onim retkim slikama kada se na balkonu sale sedi i čuči po stepenicama, a mnogo mladih stoji kao na počasnoj straži tokom trajanja nastupa Kemala Gekića. Beogradu treba koncertna sala od oko hiljadu mesta za ovakva gostovanja.
Kemal Gekić (47) koji se sa Akademije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetnosti iz Novog Sada, izgrađen u klasi Jokut Mihajlović, odavno uputio „u svet”, danas živi podeljeno i u vremenu i u destinacijama, između SAD i Japana, a koncertira po celom svetu. Njegov veliki uspon u karijeri započeo je 1985. kada je bio senzacija na Šopenovom konkursu u Varšavi.
Ceo prvi deo koncerta bio je posvećen Šopenovoj muzici. Činili su ga „Poloneza fantazija op. 61” i sve četiri balade. Među baladama Gekić nije pravio pauze, pa je izvođenje nalikovalo velikom baladnom sonatno-simfonijskom ciklusu od četiri stava, četiri karaktera i četiri etape doživljaja.
Gekića jedni vole, drugi ne prihvataju. Izaziva pažnju već samom svojom pojavom, dugim perčinom kose i pelerinom umesto fraka, naročitim poklonima publici, ekskluzivnog ponašanja na sceni i – sasvim ekskluzivnog sviranja.
Njegov Šopen je čvrsti Šopen, čvrste unutrašnje strukture, snažnih klimaksa, dramatizovan do krajnjih mogućnosti, ponekad, u insistiranju na snažnim forte akordima – i grub i rezak. Sasvim sigurno – drugačiji, originalan, Gekićev. U današnje vreme kada plejade mladih pijanista mogu da odsviraju neodsvirljivo na klaviru, do juče nezamislive tehničke bravure – biti i ostati svoj skoro da postaje jedini parametar razlika među njima.
Gekić u svom zrelom dobu poseduje perfekcionističku tehniku koja mu omogućava da se poigrava sa teksturom, što on i čini. Ne ostavlja nas bez daha, jer je u tom nama dalekom svetu poprimio drugačije civilizacijske slojeve, nije melanholičan niti ogrnut u slovensku patetiku, pa nam možda i zbog toga njegov briljantni i dramatični Šopen nije tako blizak.
Ravelov ciklus „Gospar noći” (u doslovnom prevodu i u možda boljem „Noćne prikaze”) prosuo se u impresionističkoj paleti pijanističkog osvajanja klavira kao instrumenta mnogo više nego Ravela kao kompozitora. Završna Listova „Španska rapsodija” upravo je istakla pijanizam bez premca i virtuozitet bez zadrške izvanrednog Kemala Gekića.
Oduševljena publika dobila je ceo, takoreći treći deo koncerta, sve samih „biseva” od Dvoržaka („Humoreska”), do Šopena („Etida” ce mol, dva stava sonate u be molu), Šubert („Serenada”) koje joj je ove večeri podario veoma raspoloženi pijanista.
Branka Radović
[objavljeno: 14/12/2009]
